Острво са језером за душу

– Била је то обала прљава, зарасла у шибље и коров, блатиште, ширио се понекад и несносни смрад – осликава пре пет деценија обале Саве Драгиша – Гиле Ђурић, командант бригадира, који су тада три године заредом на радним акцијама кротили реку насипима и поред острва званог Ада Циганлија подарили главном граду језеро – Савско. После пола века, данас пензионер Ђурић ће још рећи да тада нису могли ни да замисле како ће то изгледати данас.

– Били смо вредни, радили смо непрекидно – објашњава поносно. У летњим месецима на делу беше омладина из Београда, а с пролећа и јесени долазиле су, како смо их званично звали, радничко-сељачке радне бригаде из разних крајева Србије. Сајамске хале смо подигли, језеро је зацаклило. Радујем се због тога. Нешто смо оставили за собом и то је, по мом мишљењу, најплеменитија ствар коју смо учинили.

Мада и данас има Београђана који никада нису закорачили на острво какво у Европи не постоји, нити поквасили ноге у језеру усред града, већина његових житеља не пропушта прилику да се у врелим летњим данима ту одмара и расхлади. Понеки од њих долазе на обале са пуном опремом – ту су четири-пет торбетина препуних хране, напитака, лекова, гардеробе као да су кренули на дуго путовање по Тунису или Турској.

Било како било, ових дана Ада Циганлија са својим бисер језерцетом увелико обележава пола века домаћинског односа према Београђанима. На површини од око осам стотина хектара уређено је шест и по километара обала и плажа, око двадесетак игралишта за фудбал свакодневно је заузето младим и мало старијим спортистима, на десетак одбојкашких терена лопта непрестано прелеће мрежу. Голф тереном гегају се лењо заљубљеници у овај аристократски спорт. Зелену траву машине уредно шишају, исто као и ону која буја на дну језера. Само на обали језера угоститељи се башкаре, као и њихови гости, у око 80 објеката. Ту су, наравно, и неизбежна догађања на сплавовима ресторанима због којих бивша браћа из Словеније потежу стотине километара не би ли провела једну луду ноћ за своју душу.

Да је жив Мирко Крстић, човек који је свој живот уткао у напредак и изградњу Аде Циганлије, да, између осталог, види како скијаши на води уз помоћ жичаре шпартају језером, срце би му препукло од среће и задовољства. Значило би то да се његов сан остварио, да је његов СИЗ (самоуправна интересна заједница) Аде Циганлије, како се то некад звало, обавио своју улогу: примакао је макар за милиметар раскошну лепоту природе нама, градском робљу, који се презнојавамо у бетону и стаклу у солитерима, или на радним местима.

Данашњем директору Јавног предузећа "Ада Циганлија" Предрагу Петровићу пао је минулих година велики камен са срца. Будући мост по неким бесмисленим плановима требало је да прелази преко средине острва. Будући да се од тога, срећом, одустало, а изградња ћуприје премештена на шпиц Аде, директор Петровић је одахнуо. И он, данас, траговима Мирка Крстића, крстари острвом дању и ноћу, задовољно истиче да свега двадесетак запослених брине о овој оази, да ће ускоро у бројне сплав-кућице стићи вода и струја, а контејнере за смеће односиће уредно "Градска чистоћа". Стазама за ролере и бициклисте кретаће се они којима су намењене. Пешаци имају своје богазе, а као једина велика напаст остаје најезда необузданих четвороточкаша за које као да не постоји лек ни у облику полиције или Управе Аде.

Буде ли и тај проблем превазиђен, испуниће се и жеља великог књаза српског Милоша Обреновића који је 1821. године овај простор, одузимајући га неком приватнику, дао народу и држави на вечито коришћење.

А тако је брзо прошло, рекло би се прохујало, тих две стотине година.