Борац за аутсајдере

Најновији филм Емира Кустурице "Завет" биће приказан вечерас у главном програму Филмског фестивала у Кану. Филм "Завет" је прича о судбини деде и унука који живе у опустелом српском селу. Школа у којој је дечак једини ђак се затвара, деда шаље унука у град и заветује га да прода краву, купи икону и доведе жену... Емир Кустурица је двоструки носилац Златне палме за филмове "Отац на службеном путу" (1985) и "Подземље"(1995), а остварењу "Дом за вешање" припала је награда за режију у Кану 1989. године. Кустурица нас је примио уочи одласка у Француску у селу на Мећавнику које је овенчано наградом за архитектуру бриселске фондације "Филип Ротије" (2005). Разговор водимо у јеку његових припрема за премијеру опере "Дом за вешање" која ће бити изведена 26. јуна у париској Бастиљи...

Колико најновијим филмом најављујете промену рукописа?

Што се структуре тиче исти је као прва два, а у енергетском смислу је остала та каснија фаза мог стваралаштва. Оно што је неко рекао, "овај или је на некој дроги или му се нешто дешава". Од "Аризоне дрим" имам ту потребу да снажније него раније испољим енергију као основу на којој стоји уметност. Реч уметност постаје крајње компликована и испада нетачно што год човек мислио о њој. Нарочито данас када уметност доживљава утицај информатике и електронике и то тако снажно да се љуља њена основа. Моја идеја је да је функција уметности пре свега терапеутска, а енергија је база. Наравно, заплет треба да постоји као база, а љубав је највећи заплет који може да се догоди у животу. И у овом филму постоји та комбинација. Филм има све архетипове и све што је некад значило напреднију идеју о људском постојању.

Ипак, најближи је комедији од свих ваших досадашњих остварења?

Јесте. Досадило ми је да се овим светом који се распада бавим озбиљно, јер та озбиљност прелази у катастрофу. А моја идеја уметности јесте да она делује терапијски. Овај век је и очајан и добар. Добар зато што се на пример може направити роман попут Стендаловог. Као што Моцартове фуге утичу на смањење епилепсије тако и филмови могу људима да олакшају живот. Јер, све је постало или тако тешко, мучно и одвратно, или неподношљиво лако. Уметност мора да тражи нову функцију.

"Завет" је између осталог и прича о контрасту изумирања села и развоја града...

Овај филм подстиче све заборављене мотиве. Када унук дође у град, тамо видимо да долази до сусрета са изгубљеним нормама, судара морала свих патената који више не постоје у свету. Корпоративни капитализам тражи да се избегавају суштинска питања, а овај филм се суштински бави осећањима, будућношћу деце. Да ли треба да им кажемо буди лопов, или буди паметан и поштен. Ту је низ питања која не подразумевају процесуалност одгоја. Јер ова цивилизација барата завршеним пројектима. Човек се третира као успешан и као неуспешан. На енглеском када се каже скроман, конотација није моралистичка, него се везује за његов капацитет. Осим забавног нивоа овај филм активира питања која нису честа.

Кажете да Вам је лакше да правите оперу него филм. Зашто?

Постоји либрето и музичка основа на коју човек онда као нови ниво радње успоставља нову архитектуру а то је оно што смо већ урадили. Сад се то овде преводи на много апстрактнији језик јер сцена је гола апстракција. Није то никаква моја жеља да се опробам у новом жанру. Важнија ствар је то да ћу престати да свирам са "Забрањеним пушењем" па ће то моје извлачење бити мање видљиво.

Зашто престајете?

Доста је било. Пензија.

У опери има елемената панка?

Замишљена је онако како би Монти Пајтон група правила оперу када би имала прилику. То је на неки начин сродно Топ листи надреалиста, мом виђењу хумора. Тај апстрактни позоришни простор кога треба испунити радњом и чудима је као кад би неми филм довели на сцену са свим модернијим елементима него што је неми филм.

Да ли су у париској Опери реаговали на чињеницу да певају натуршчици?

Они се не мешају у то. Нису као наши који још увек имају агитпроповски став у тим стварима. Кад се на Западу да поверење једном човеку, када нису велике финансије у питању, они депонују поверење у човека који то преузима. То је лични импакт који и код нас постоји, али увек мора да буде у деоби са разним егоистичним концептима.

Каква је ваша даља визија града на Мећавнику?

Овде је чудо нарасло од филма "Живот је чудо". Било је то голо брдо а сад је ту биоскоп, кафана, спортска сала, сада доле градимо и скупштину. Све је почело као шала, као успутно грађење једне куће, друге. Није било перцепције унапред, и онда миц по миц, као у античкој Грчкој, постао је град. У античкој Грчкој, градови су, пре него што су постали Наставак са прве стране камени, били дрвени. Моја идеја је да се направи оно што је антички град био пре те друге фазе. И онда је то нешто попут оних градића надомак Москве, из времена руске авангарде. У мом градићу направљен је један филм, једна опера, а с времена на време одржавају се семинари. Држаћу месец дана летњу школу режије. Направићемо један музички фестивал и фестивал студентског филма.

Размишљам и о дистрибуцији филма "Завет" овде, у биоскопу на Мећавнику наредне две године. Годишње овуда прође 100.000 до 120.000 људи. И мој кратки филм рађен за УНИЦЕФ видело је сто хиљада људи, што у биоскопу није могуће. Све то, не да бих поспешио идеју опстанка овог простора, него да бих употпунио слику о којој сам вам говорио када сам споменуо руску авангарду. У селима надомак Москве су се окупљали руски авангардисти и мислим да је ово место сасвим оптималан простор за такву акцију. Јер етно-села сама по себи вуку на музеје, а они опет вуку на смрт, на прошлост. Ово је замишљено као живо место где проток идеја подупире изгубљену идеју о уметности и о човековом положају у свету.

Зашто Вас воле у Кану?

Ако ме воле, воле ме зато што представљам круг људи који се боре за опстанак оног жанра где се у филмовима штити људски профил, посебно аутсајдер. Аутсајдер је замена за ону неопаганску идеју америчког филма о лузерима. Кад се у Америци, а и у Србији каже неком да је лузер, то је оно најгоре. Изгубљен је смисао за оне Чеховљеве јунаке који су аутсајдери и лузери, а ја сам један од бораца за њих. У Кану још имају разумевања за тако нешто и зато воле такве људе. Тренутно у Београду и на Балкану влада помама опонашања западних модела, а кад одете на Запад нормални се тога стиде. Данас на том трешу одрастају генерације и хране се популистичким ексклузивизмом.

Је л’ зато не служите кока-колу овде, на Мећавнику?

То је ствар одлуке. Кад човек уђе у кафану и питају га шта ће да попије, он погледа шанк и види 5000 производа. Замислите како би било добро да има само два. Тих 5000 не чини ништа добро човеку. Немам ја ништа против кока-коле, али природни сокови су здравији. Кока-кола је навлака.

Орден Витеза реда уметности и књижевности француске владе примили сте у униформи Ваше Горске службе. Чему тај избор?

Па ја сам увек у томе. У Ел магазину пре месец дана проглашен сам најбоље обученим мушкарцем. То је једна лудост идолозападњачког концепта. Ја се никада готово и не облачим! Ма то је све из досаде. Мислим да су и револуције и озбиљне религије настале тако што неком нека ствар досади, па хоће да уради другу.

Снимали сте у Буенос Ајресу. Како Вам се допао тај град?

Да сам мало млађи тамо бих се преселио, јер је то најфинија верзија Америке која постоји. Непотрошена, медитеранска емоција у Латинској Америци где су идеали борбе за опстанак остали медитерански, а, с друге стране, узбудљив је и њихов темперамент који мени одговара.

Каква је ситуација с емоцијама код Срба?

Ми их имамо вишка. На нашој нарцисоидности би се могле направити три-четири хидроцентрале. Народ који у свом колективном несвесном скрива огромно богатство, а, с друге стране, правни систем вредности не омогућава да се заштити приватност. Човек не зна како да се одрекне својих мана и порока а и кад би их се одрекао осећао би се празним... Срби су један крајње занимљив и драг народ.

Стереотипно, али неизбежно питање: очекујете ли и трећу Златну палму?

Искрено, не. Овај филм дајем, као филм из једне мале културе, да би био више виђен. Иначе сам потрошио ту сујету због које бих био љут. Нисам избаждарен више да се борим. Наравно да бих био срећан када бих је добио, јер канска награда је израз усклађивања естетских виђења чланова жирија.