Црвена планета Кормака Макартија

ПУЛИЦЕРОВАЦ НА КРОАЗЕТИ
Ове недеље на Колумбија универзитету у Њујорку Кормаку Макартију уручена је овогодишња Пулицерова награда за књижевност. Дело овог писца, који више од четири деценије објављује романе у Европи, такође се нашло у жижи ових дана, захваљујући филму снимљеном по Макартијевој књизи "Нема земље за старе људе" који је управо приказан у Кану.

Кажу да је он стуб америчке прозе грађене на темељној реторици Библије краља Џејмса и Шекспирових трагедија а цементиране великанима из Новог света какви су Фокнер и Конрад. Његова нова паклена апокалипса под насловом "Пут" већ недељама је најпродаванија књига у њујоршким и вашингтонским књижарама, критика му посвећује дуге елаборате, на универзитетима се организују курсеви за проучавање стила Кормака Макартија.

Душа на коцку

Можда је славу стекао делимично и због тога што не подноси рефлекторе ни директни контакт са читаоцима. Они га, што их он више избегава, обрнуто сразмерно овој (за Америку па и глобалније) неуобичајеној пракси, просто обожавају. Остају лојални овом песимистичном стилисти чија је литерарна планета натопљена црвеном бојом крвопролића и насиља. Само је још Селинџер тако упорно одбијао да се попут старлета подвргне мултимедијалном скенирању каквом су данас изложени сви уметници у Америци. Али Селинџерова адолесцентска проза је била много комуникативнија и савременија па је самим тим крочила пут у пишчеву интиму. Макартијев свет је толико "страшно туробан" како су то рекли и на канској премијери, да читалац свесно "ставља своју душу на коцку" како би прошао кроз његову причу. Он не поштује жанровске формуле. Добро неће победити зло, нема митског америчког двобоја, нема сентиментализма, али упркос свему томе из његове прозе мистериозне попут пустињског кактуса, израста необична лепота.

Отац и син ходају насловљеним "Путем" постапокалиптичног света кроз ледени, буђави, јадни, пепељав пејзаж испуњен трулим лешевима и понеком живом, по правилу злом и опасном утваром. Слике су бруталне чак и за високе стандарде Макартијеве очајничке прозе која је по правилу подстакнута огромном снагом универзалног кошмара.

Макарти никад није сентименталан, али отац у настојању да својом љубављу заштити сина ("Ако је бог икада говорио, онда је то учинио преко сина") види смисао свог опстанка у апокалиптичном свету. Тешко је у њему оживљавати успомене јер су отац и син сведоци "сванућа хладног глаукома који одстрањује и замагљује пређашњи свет". Будућност се своди на то да "не постоји касније". Ово је "касније", како каже писац "Пута"

Подаци из његове биографије су кратки и недоречени. Рођен је на Род Ајленду (1933), отац му је био успешни адвокат, одрастао је у Тенесију где је студирао књижевност али изгледа да није марио за дипломе. Четири године провео је на Аљасци као припадник америчког војног ваздухопловства после чега се вратио на Универзитет у Тенесију. Тамо је, објављујући две приче, стекао добру стипендију, напустио студије, оженио се, преместио у Чикаго и написао свој први роман "Чувар воћњака" (1965).

Бекство у амбар

Макарти се развео од прве жене, добио још једну стипендију за писање, укрцао се на брод и кренуо у Ирску. Али на броду, међу посадом, среће певачицу Ен Делајл. Венчавају се у Енглеској 1966, путују мало по Европи и враћају се у Тенеси. Тамо купују амбар, који Макарти својеручно преуређује и ту се настањују. Пише нову књигу "Божије дете". Неколико година касније напушта преуређени амбар, разводи се од друге жене, одлази даље на југозапад у Ел Пасо у Тексасу.

Макарти сада живи у Тесукеу у Новом Мексику, северно од Санта Феа, са трећом женом и малим сином. Са "Крвавим меридијаном" (написаним 1985) Макартијева проза помера се даље ка граници са Мексиком где се "дечак" у фиктивној прошлости (1851) из времена Апалача придружује злогласној плаћеничкој банди са задатком да мексичкој влади донесе скалпове индијанаца. Књига писана густим језиком уз меланж шпанских речи, описује без околишења страховите злочине Американаца. У анкети читалаца и критике "Њујорк тајмса" (2006) "Крвави меридијан" заузео је треће место међу најбољим америчким романима у последњој четвртини двадесетог века (Тони Морисон са "Вољеним" је прва, док је Дон де Лило са "Подземљем" други). Тек са последњим, "Путем", Макарти је из пустињске силовите змијовите географске ширине, прешао на нешто што личи на научну фантастику и будућу катаклизму без јасно назначене географије.

За све то време "почастио" је читаоце једним интервјуом објављеним у "Њујорк тајмсу" још 1992, када је његов и Фокнеров издавач одлазио у пензију. Тада се поверио да још увек пише на механичкој писаћој машини "оливети". Исцеђено му је још и то да не разуме писце као што су "Марсел Пруст и Хенри Џејмс који се не баве ратовањем и смрћу". Из тога су проистекла најразличитија тумачења његове поетике и особењаштва.

Обриси женских ликова само се епизодично промаљају у крвавом свету Макартијеве мушке прозе. У фиктивној будућности "Пута" мајка је недорасла кошмарној прогнози извршила самоубиство и оставила за собом оца и сина да проналазе смисао у пакленој пустоши. Али бивше жене једине су улиле мало светлости у интимни живот Макартија. Тако је она са којом је живео у амбару изнела како га је молила да прихвати позив да гостује на неком од универзитета где се изучава његова литература. Иако су живели врло скромно и без икаквих редовних средстава, одбио је да на било какав начин тумачи свој опус, а накнада од две хиљаде долара није га уопште привукла. Све што има да каже, преноси преко своје механичке писаће машине. Ако и то није до сада промењено. Људи из Макартијевих крвавих меридијана нису кадри да проникну дубљи смисао, ништа више од оних који лају или ржу…

Напротив у "Крвавом меридијану" коњ гледа у океан "изван човековог сазнања, тамо где се звезде утапају, а китови превозе своје огромне душе кроз безгранично црнило морских дубина" (цитат из "Крвавог меридијана").