Crvena planeta Kormaka Makartija

PULICEROVAC NA KROAZETI
Ove nedelje na Kolumbija univerzitetu u Njujorku Kormaku Makartiju uručena je ovogodišnja Pulicerova nagrada za književnost. Delo ovog pisca, koji više od četiri decenije objavljuje romane u Evropi, takođe se našlo u žiži ovih dana, zahvaljujući filmu snimljenom po Makartijevoj knjizi "Nema zemlje za stare ljude" koji je upravo prikazan u Kanu.

Kažu da je on stub američke proze građene na temeljnoj retorici Biblije kralja Džejmsa i Šekspirovih tragedija a cementirane velikanima iz Novog sveta kakvi su Fokner i Konrad. Njegova nova paklena apokalipsa pod naslovom "Put" već nedeljama je najprodavanija knjiga u njujorškim i vašingtonskim knjižarama, kritika mu posvećuje duge elaborate, na univerzitetima se organizuju kursevi za proučavanje stila Kormaka Makartija.

Duša na kocku

Možda je slavu stekao delimično i zbog toga što ne podnosi reflektore ni direktni kontakt sa čitaocima. Oni ga, što ih on više izbegava, obrnuto srazmerno ovoj (za Ameriku pa i globalnije) neuobičajenoj praksi, prosto obožavaju. Ostaju lojalni ovom pesimističnom stilisti čija je literarna planeta natopljena crvenom bojom krvoprolića i nasilja. Samo je još Selindžer tako uporno odbijao da se poput starleta podvrgne multimedijalnom skeniranju kakvom su danas izloženi svi umetnici u Americi. Ali Selindžerova adolescentska proza je bila mnogo komunikativnija i savremenija pa je samim tim kročila put u piščevu intimu. Makartijev svet je toliko "strašno turoban" kako su to rekli i na kanskoj premijeri, da čitalac svesno "stavlja svoju dušu na kocku" kako bi prošao kroz njegovu priču. On ne poštuje žanrovske formule. Dobro neće pobediti zlo, nema mitskog američkog dvoboja, nema sentimentalizma, ali uprkos svemu tome iz njegove proze misteriozne poput pustinjskog kaktusa, izrasta neobična lepota.

Otac i sin hodaju naslovljenim "Putem" postapokaliptičnog sveta kroz ledeni, buđavi, jadni, pepeljav pejzaž ispunjen trulim leševima i ponekom živom, po pravilu zlom i opasnom utvarom. Slike su brutalne čak i za visoke standarde Makartijeve očajničke proze koja je po pravilu podstaknuta ogromnom snagom univerzalnog košmara.

Makarti nikad nije sentimentalan, ali otac u nastojanju da svojom ljubavlju zaštiti sina ("Ako je bog ikada govorio, onda je to učinio preko sina") vidi smisao svog opstanka u apokaliptičnom svetu. Teško je u njemu oživljavati uspomene jer su otac i sin svedoci "svanuća hladnog glaukoma koji odstranjuje i zamagljuje pređašnji svet". Budućnost se svodi na to da "ne postoji kasnije". Ovo je "kasnije", kako kaže pisac "Puta"

Podaci iz njegove biografije su kratki i nedorečeni. Rođen je na Rod Ajlendu (1933), otac mu je bio uspešni advokat, odrastao je u Tenesiju gde je studirao književnost ali izgleda da nije mario za diplome. Četiri godine proveo je na Aljasci kao pripadnik američkog vojnog vazduhoplovstva posle čega se vratio na Univerzitet u Tenesiju. Tamo je, objavljujući dve priče, stekao dobru stipendiju, napustio studije, oženio se, premestio u Čikago i napisao svoj prvi roman "Čuvar voćnjaka" (1965).

Bekstvo u ambar

Makarti se razveo od prve žene, dobio još jednu stipendiju za pisanje, ukrcao se na brod i krenuo u Irsku. Ali na brodu, među posadom, sreće pevačicu En Delajl. Venčavaju se u Engleskoj 1966, putuju malo po Evropi i vraćaju se u Tenesi. Tamo kupuju ambar, koji Makarti svojeručno preuređuje i tu se nastanjuju. Piše novu knjigu "Božije dete". Nekoliko godina kasnije napušta preuređeni ambar, razvodi se od druge žene, odlazi dalje na jugozapad u El Paso u Teksasu.

Makarti sada živi u Tesukeu u Novom Meksiku, severno od Santa Fea, sa trećom ženom i malim sinom. Sa "Krvavim meridijanom" (napisanim 1985) Makartijeva proza pomera se dalje ka granici sa Meksikom gde se "dečak" u fiktivnoj prošlosti (1851) iz vremena Apalača pridružuje zloglasnoj plaćeničkoj bandi sa zadatkom da meksičkoj vladi donese skalpove indijanaca. Knjiga pisana gustim jezikom uz melanž španskih reči, opisuje bez okolišenja strahovite zločine Amerikanaca. U anketi čitalaca i kritike "Njujork tajmsa" (2006) "Krvavi meridijan" zauzeo je treće mesto među najboljim američkim romanima u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka (Toni Morison sa "Voljenim" je prva, dok je Don de Lilo sa "Podzemljem" drugi). Tek sa poslednjim, "Putem", Makarti je iz pustinjske silovite zmijovite geografske širine, prešao na nešto što liči na naučnu fantastiku i buduću kataklizmu bez jasno naznačene geografije.

Za sve to vreme "počastio" je čitaoce jednim intervjuom objavljenim u "Njujork tajmsu" još 1992, kada je njegov i Foknerov izdavač odlazio u penziju. Tada se poverio da još uvek piše na mehaničkoj pisaćoj mašini "oliveti". Isceđeno mu je još i to da ne razume pisce kao što su "Marsel Prust i Henri Džejms koji se ne bave ratovanjem i smrću". Iz toga su proistekla najrazličitija tumačenja njegove poetike i osobenjaštva.

Obrisi ženskih likova samo se epizodično promaljaju u krvavom svetu Makartijeve muške proze. U fiktivnoj budućnosti "Puta" majka je nedorasla košmarnoj prognozi izvršila samoubistvo i ostavila za sobom oca i sina da pronalaze smisao u paklenoj pustoši. Ali bivše žene jedine su ulile malo svetlosti u intimni život Makartija. Tako je ona sa kojom je živeo u ambaru iznela kako ga je molila da prihvati poziv da gostuje na nekom od univerziteta gde se izučava njegova literatura. Iako su živeli vrlo skromno i bez ikakvih redovnih sredstava, odbio je da na bilo kakav način tumači svoj opus, a naknada od dve hiljade dolara nije ga uopšte privukla. Sve što ima da kaže, prenosi preko svoje mehaničke pisaće mašine. Ako i to nije do sada promenjeno. Ljudi iz Makartijevih krvavih meridijana nisu kadri da proniknu dublji smisao, ništa više od onih koji laju ili ržu…

Naprotiv u "Krvavom meridijanu" konj gleda u okean "izvan čovekovog saznanja, tamo gde se zvezde utapaju, a kitovi prevoze svoje ogromne duše kroz bezgranično crnilo morskih dubina" (citat iz "Krvavog meridijana").