Чаруга у Њујорку

НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИС
Антун Крпан је био крзнар из Буенос Ајреса. Једном годишње долазио је у Њујорк Мој отац га је упознао у Трсту после рата, кад је Крпан био црноберзијанац. Тако се он наводно и обогатио. Низак, здепаст,обично је одседао у најбољим хотелима, и првих неколико дана свог боравка проводио ценкајући се с трговцима и откупљујући им залихе најфинијег крзна а онда би последњих пар дана пред одлазак дао себи одушка.
Дивили смо му се. Био је забаван, широке руке с новцем, и могао је да једе и пије од јутра до сутра. Отац ми је испричао да је Крпан за време рата био хрватски фашиста, који је служио у униформи и шта све није радио нама Србима, али то нас није спречило да се заједно весело проводимо. Био га је глас да је правио бунду за Ренату Тебалди, звезду Метрополитен опере, и на мене је то оставило изванредан утисак.

Око би ми засузило кад год бих чуо Тебалдијеву како пева.  Крпан је испијао бело вино као што прежеднео човек хлаптаво испија воду. Једне ноћи, у Пантеону на Осмој авенији, он, мој отац, мој стриц Борис и ја, слистили смо десет боца грчког белог вина, "деместике", а још нисмо ни завршили с јелом. Била је врела и спарна летња ноћ. Носили  смо кошуље кратких рукава и презнојавали се. Требало нам је два сата да изађемо на крај с бројним аперитивима и домогнемо се печене јагњетине , пошто смо све време разговарали, односно, они су причали, а ја се претворио у уво.  

Маштовити шпијун

Углавном су то била присећања на време, појаснио ми је Крпан, "кад нам је твој отац клиснуо кроз шаке"". Другим речима, да су га усташе покупиле с воза док је путовао кроз Хрватску за Италију, с лажним немачким исправама, не би сад седео овде нити овако таманио све те маслине с крухом. Ужасна порумисао, али смо се, свеједно, насмејали.

Затим је на ред дошла прича о неком Босанцу у Трсту, који ј украо некакву локомотиву и пришао Крпану и мом оцу у неком бифеу да се посаветује с њима како да је прода. Сељачина, скроз наскроз, окарактерисао га је мој отац али Крпан није био тако убеђен у то. Можда би се требало дискретно распитати  негде у Аустрији или Француској?  Из ко зна ког разлога, та их је прича подсетила на једног пољског грофа који се издржавао ловећи живе мишеве за неку медицинску лабораторију.  Имао је бркове као пацов, није ништа јео, само је пио француски шампањац.  И, што је било најбоље од свега, сетили су се да је постојао и неки Србин, који је радио за Британску обавештајну службу. Имао је обичај да својим послодавцима редовно подноси лажне извештаје о активностима тајног, антитиотоистичког подземља. Односно, његова мајка, редовно му је слала из Југославије локалне новине, у којима би он пронашао налу забелешку о неком возу што је искочио из шина, или о пожару у фабрици, после чега би саставио исцрпан извештај о планираној и успешно изведеној саботажи. Тај тип, по имену Паја, био јетолико књижевно надарен да Британци наводно никад нису провалили да је он све то измишљао.

У међувремену, била нам је неодложно потребна још једна боца вина, али на наше запрепађћење, у ресторану је понестало расхлађених боца. Шеф који је пристигао да види каква је то гужва, морао је да се сложи да је то велика несрећа. Која заслужује, у најмању руку, хиљаду најдубљих извињења. Шта кажемо на туру најбоље метаксе на рачун куће, хтео је да зна. Не, не, рекао му је Крпан. Жесатоко пиће није добро за вас. По овој врућини, напречац би вас убило. Боље да се мало стрпимо и задовољмо кафом и још једном туром баклава.

Ноћ још није поодмакла,  па смо одучили да још мало процуњамо, изузев Бориса коме је предстојала добра вожња возом до Бронксвила. Улице су биле пуне света, као да је Нова Година.  У Осмој улици, бубњали су у бонго. Код Мекдугала се ширио мирис италијанских кобасица и прженог лука. У парку на Вашингтон скверу,  неки стари просјак са изразитим руским нагласком врзмао се наоколо преклињући за "макар један пени". Свако од нас дао му је по долар, јер је изгледао као стари Лав Толстој а и зато што ми, Словени, без обзира на све, морамо да се држимо једни уз друге у овом великом, суровом свету. Док смо дошетали до Универзитетског трга, већ смо поново ожеднели. Тражили смо хладно пивце, а одмах ту, била је Седар  таверна.  Мушкарци у помодним летњим оделима и краватама, преплануле девојке са дубоким деколтеима, у друштву сликара у прљавим мајицама и фармеркама. Њихов жагор био је исувише гласан и помало застрашујући. Довукосмо се до бифеа, сва тројица, гвирећи наоколо, не говореЋи ни речи. Изненада, Крпану паде на ум идеја! Ајмо да запјевамо, рече. Важи, само шта?  Мора да буде нешто стварно лагано, досадно дозла бога, сложисмо се ми. Нешто црногорско, предлаже мој отац. Не, каже Крпан. Певаћемо "Чаругу", сви скупа, први стих пијанисимо, други гласније, и све тако, уз покоји гутљај пива и дугачку, драматичну паузу између два стиха.

Личанка с трипицама

Чаруа је био чувени друмски разбојник у Хрватској почетком двадесетих година прошлог века.  Балада о њему је бесконачна а мелодија, коју сам већ раније чуо, једнолична и лако може да се ухвати. У сваком случају, захуктасмо се с првим стихом, при чему је мој отац стручно ударао терцу мом пискавом тенору и Крпановом бректавом баритону. Због буке у сали једва смо чули једни друге,  али код трећег стиха, неколико других гостију у бару почеше да нас гледају с неверицом . Који су ово идиоти, читали смо им на лицима. Којим ви то језиком говорите, питање је које често  постављају дошљаку. Обично сам говорио истину. Мој ујак Борис, с друге стране, специјализовао се за много маштовитије одговоре. Ми смо сибирски пастири, рекао би. Политички егзиланти са Мадагаскара.  Хититски трговачки путници, Уздахнуо би и одмахнуо главом као да се управо сетио те незамисливе судбе клете, што би истог трена развејало све сумње оног ко пита.  Тамо у Седар бару, наши гласови узносили су се све више са свим новим стихом, све док нисмо дословно вриштали,  Маса посетилаца постајала је видљиво узнемирена.  Крајичком ока опазио сам неколико грубијана  међу муштеријама како стежу песницу. Разговор беше прилично замро. Није ми лако да признам, али чак су нас и лепојке око нас бесно гледале.

Срећа њихова штро Борис није био са нама. Искусни вагнеровски тенор са гласином и без слуха, натерсо би их да побегну главом без обзира. Нас тројица смо још увек имали да отпевамо пар стихова. У међувремену се простор око нас рашчистио.  Могао сам да осетим напетост у ваздуху. Сад ће да нас линчују. Стајали смо раширених руку, забацивши главе да бисмо боље извијали високе ноте. Ситуација је постајала опасна.

Баш пре него што ће да крену у напад на нас, једна старија жена искорачи  из гомиле, бришући руке о кецељу и стушти се према Крпану. Чим смо је угледали, знали смо.

Јеси ли из Лике, упита га с неба па у ребра. Он лагано сркну пиво, још једном је брзо испитивачки погледа и одговори: Како би било да нам направиш мало трипица сутра за ручак, а, теткице? Аха, победоносно ускликну она! А да ли волите љуте, запиткивала је. Што љуће, душо, рече јој он.

И тако је ствар сређена. А онда, важно питање: А шта ћемо још, уз трипице?  Док смо се пррепирали око тога шта ћемо за предјело, а шта као прилог,  она однекуд измисли  флашу шљивовице коју смо поделили, наздрављајући старој господични, Чаруги и трипицама динстаним са љутим папричицама. Око нас се поново зачу шагор. Само је покоји пијанац и даље убитачно зурио у нас. Остали су се лепо забављали. Сад кад је наш импровизовани концерт био завршен, постали су још бучнији, још разузданији него кад смо ушли.