Виц дуг две и по године

Итај Енгл, млади новинар у израелској радио-станици, зове Жени Лебл 1991, почетком етничких сукоба у Југославији.

– Госпођо Жени, да ли се тачно изговара Милошебиц или Милошевиц, и где је ту акценат? – упитао је. Са друге стране жице чуо је, да би као новинар морао да зна и за Дражу Михаиловића, Недића, Љотића и Павелића, као и то да ће ускоро почети рат у Босни.

У првом сусрету са Жени Лебл, слушајући приче о догађајима на Балкану, Енгл је у њеном стану остао од 10 ујутру до 11 увече. „Касније сам одлазио у Србију, Босну, Хрватску, Косово, Ирак, Пакистан, Либан, Руанду, Конго, и када бих добио неку награду, знао сам чијом сам је заслугом стекао. Жени је била умешана и у то”, рекао је Енгл.

Ово је само једно од бројних сећања на Жени Лебл (1927–2009), историчарку јеврејских заједница на Балкану, које је управо објављено у књизи „Жени” у издању „Чигоја штампе”, где пријатељи и сарадници евоцирају успомене на њену храброст и истраживачку посвећеност.

Цео живот Жени Лебл стао би, кажу, у 10 романа. Рођена је у Алексинцу, а након ниже гимназије, уочи одвођења Јевреја у логор Сајмиште, под именом Јованка Лазић избегла је у Ниш. Хапсе је 1943. и воде у берлински Гестапо, до 1945. Вративши се у Београд, уписује правни факултет; 1947. примљена је за новинара на конкурсу „Политике”, и постаје члан СКОЈ-а јер је, како је рекла, била душом и срцем за друга Тита, због чега је често водила вербални рат са својим „задртим колегама”.

Било је то време када су и зидови имали уши, а због вицева су „летеле главе”. Колега јој је једном испричао шалу како је Југославија победила на међународном такмичењу у цвећу јер је одгајила љубичицу белу од 100 кила, алудирајући на песму „друже Тито, љубичице бела, тебе воли омладина цела”. Пошто је препричала виц у редакцији, по Жени Лебл долазе два удбаша јер је, рекоше, агитовала против Тита и није пријавила народног непријатеља од којег је чула спорни „фазон”. Одводе је у затвор УДБ „Главњача”, потом у логор Рамски рит, па у Забелу, Гргур, и Голи оток. У пет затвора, где је од априла 1949. до октобра 1951, траже јој је да промени мишљење и призна кривицу. Исписана је потом и из Удружења новинара.

Сазнавши да су и жене биле на Голом отоку, о чему се тада није говорило, Данило Киш, који је у „Гробници за Бориса Давидовича” писао о комунистичким гулазима у СССР-у, наговорио је Жени Лебл да пише о томе. Тако настаје „Љубичица бела”, објављена 1990. у два издања у „Дечјим новинама”, треће излази у „Чигоји” 2009, а књига у Израелу постаје бестселер. Са Жени Лебл и Евом Нахир, Киш ради и филм „Голи живот” у режији Александра Мандића, који данас може да се погледа на „Јутјубу”.

Жени Лебл пише како су пријатељи „откуцавали” пријатеље, јер би, у супротном, они завршили на „Титовим Хавајима”. Зато се и говорило да је на слободи била већа робија него на робији.

– Установило се да је у југо-гулагу било веома мало, у ствари најмање, стварних народних непријатеља, информбироваца, Стаљинових обожавалаца. „Пријатељ” би бацио око на нечију супругу, опањкао га да је народни непријатељ, послао га на Голи, а онда му поднео да потпише развод брака, јер тобоже жена није хтела мужа издајицу – наводи Жени Лебл.

Писала је како су их у Рамском риту претварали у „теглећу марву”. Нису им давали воду, а ручак за 306 заточеница био је шест главица купуса. У исти канал су мокриле, и из њега пиле воду, док су им пијавице пиле крв на ногама. Да не би потпуно „поживотињила”, Жени Лебл се преслишавала песама које зна и замишљала како скида књиге са полица и прелистава их .

У Забели су, како наводи, били бољи, „делукс” услови. Ту су већ могле да се окупају и пију воде колико желе. Задатак им је био истовар дрва и камења, а управник се сексуално иживљавао у свом „харему”, сведочи Жени Лебл.

Селе их на Свети Гргур, острво између Крка и Раба, где су одваљивале стене и захватале воду из мора, носиле на врх брда и сипале у буре које није имало дно...

– Само жедни знају да цене воду. Биле смо окружене морем – а жедне до лудила. Спознале смо како је компликовано ишчупати стену из њеног природног окружења, пише Жени Лебл. – Тада научите да камен има жиле куцавице, и где да га распорите. Чупале смо темеље стена које су тамо биле вековима, мењале смо природу...

Девојке су претваране у старице, сведочи Жени Лебл; отпадали су им зуби, оболевале су док су им стизале вести да су их се одрекли деца, мајке и мужеви, јер су постале народни непријатељи. Нуђена им је слобода под условом да постану доушници и да ћуте о томе шта су доживеле, иначе ће им страдати породице.

Са помиловањем, после „вица дугог две и по године”, Жени Лебл не може нигде да нађе запослење. Пише 22 књиге о страдањима Јевреја, и урадила је, кажу, колико цео један институт. О свом боравку у немачким логорима сведочи у књизи „Одједном друкчија, одједном друга”, потом „До коначног решења – Јевреји у Србији”, „Плима и слом – из историје Јевреја Вардарске Македоније”, „Јерусалимски муфтија”, „Јевреји у Пироту”. Била је у Историјском одбору Удружења Јевреја из Југославије у Израелу, а награда Јеврејске општине у Београду, за најбољи рад из историје, носи њено име.

Умрла је од рака у 82. години.