петак, 07.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 05.07.2013. у 22:00 Мирјана Сретеновић

Виц дуг две и по године

Итај Енгл, млади новинар у израелској радио-станици, зове Жени Лебл 1991, почетком етничких сукоба у Југославији.

– Госпођо Жени, да ли се тачно изговара Милошебиц или Милошевиц, и где је ту акценат? – упитао је. Са друге стране жице чуо је, да би као новинар морао да зна и за Дражу Михаиловића, Недића, Љотића и Павелића, као и то да ће ускоро почети рат у Босни.

У првом сусрету са Жени Лебл, слушајући приче о догађајима на Балкану, Енгл је у њеном стану остао од 10 ујутру до 11 увече. „Касније сам одлазио у Србију, Босну, Хрватску, Косово, Ирак, Пакистан, Либан, Руанду, Конго, и када бих добио неку награду, знао сам чијом сам је заслугом стекао. Жени је била умешана и у то”, рекао је Енгл.

Ово је само једно од бројних сећања на Жени Лебл (1927–2009), историчарку јеврејских заједница на Балкану, које је управо објављено у књизи „Жени” у издању „Чигоја штампе”, где пријатељи и сарадници евоцирају успомене на њену храброст и истраживачку посвећеност.

Цео живот Жени Лебл стао би, кажу, у 10 романа. Рођена је у Алексинцу, а након ниже гимназије, уочи одвођења Јевреја у логор Сајмиште, под именом Јованка Лазић избегла је у Ниш. Хапсе је 1943. и воде у берлински Гестапо, до 1945. Вративши се у Београд, уписује правни факултет; 1947. примљена је за новинара на конкурсу „Политике”, и постаје члан СКОЈ-а јер је, како је рекла, била душом и срцем за друга Тита, због чега је често водила вербални рат са својим „задртим колегама”.

Било је то време када су и зидови имали уши, а због вицева су „летеле главе”. Колега јој је једном испричао шалу како је Југославија победила на међународном такмичењу у цвећу јер је одгајила љубичицу белу од 100 кила, алудирајући на песму „друже Тито, љубичице бела, тебе воли омладина цела”. Пошто је препричала виц у редакцији, по Жени Лебл долазе два удбаша јер је, рекоше, агитовала против Тита и није пријавила народног непријатеља од којег је чула спорни „фазон”. Одводе је у затвор УДБ „Главњача”, потом у логор Рамски рит, па у Забелу, Гргур, и Голи оток. У пет затвора, где је од априла 1949. до октобра 1951, траже јој је да промени мишљење и призна кривицу. Исписана је потом и из Удружења новинара.

Сазнавши да су и жене биле на Голом отоку, о чему се тада није говорило, Данило Киш, који је у „Гробници за Бориса Давидовича” писао о комунистичким гулазима у СССР-у, наговорио је Жени Лебл да пише о томе. Тако настаје „Љубичица бела”, објављена 1990. у два издања у „Дечјим новинама”, треће излази у „Чигоји” 2009, а књига у Израелу постаје бестселер. Са Жени Лебл и Евом Нахир, Киш ради и филм „Голи живот” у режији Александра Мандића, који данас може да се погледа на „Јутјубу”.

Жени Лебл пише како су пријатељи „откуцавали” пријатеље, јер би, у супротном, они завршили на „Титовим Хавајима”. Зато се и говорило да је на слободи била већа робија него на робији.

– Установило се да је у југо-гулагу било веома мало, у ствари најмање, стварних народних непријатеља, информбироваца, Стаљинових обожавалаца. „Пријатељ” би бацио око на нечију супругу, опањкао га да је народни непријатељ, послао га на Голи, а онда му поднео да потпише развод брака, јер тобоже жена није хтела мужа издајицу – наводи Жени Лебл.

Писала је како су их у Рамском риту претварали у „теглећу марву”. Нису им давали воду, а ручак за 306 заточеница био је шест главица купуса. У исти канал су мокриле, и из њега пиле воду, док су им пијавице пиле крв на ногама. Да не би потпуно „поживотињила”, Жени Лебл се преслишавала песама које зна и замишљала како скида књиге са полица и прелистава их .

У Забели су, како наводи, били бољи, „делукс” услови. Ту су већ могле да се окупају и пију воде колико желе. Задатак им је био истовар дрва и камења, а управник се сексуално иживљавао у свом „харему”, сведочи Жени Лебл.

Селе их на Свети Гргур, острво између Крка и Раба, где су одваљивале стене и захватале воду из мора, носиле на врх брда и сипале у буре које није имало дно...

– Само жедни знају да цене воду. Биле смо окружене морем – а жедне до лудила. Спознале смо како је компликовано ишчупати стену из њеног природног окружења, пише Жени Лебл. – Тада научите да камен има жиле куцавице, и где да га распорите. Чупале смо темеље стена које су тамо биле вековима, мењале смо природу...

Девојке су претваране у старице, сведочи Жени Лебл; отпадали су им зуби, оболевале су док су им стизале вести да су их се одрекли деца, мајке и мужеви, јер су постале народни непријатељи. Нуђена им је слобода под условом да постану доушници и да ћуте о томе шта су доживеле, иначе ће им страдати породице.

Са помиловањем, после „вица дугог две и по године”, Жени Лебл не може нигде да нађе запослење. Пише 22 књиге о страдањима Јевреја, и урадила је, кажу, колико цео један институт. О свом боравку у немачким логорима сведочи у књизи „Одједном друкчија, одједном друга”, потом „До коначног решења – Јевреји у Србији”, „Плима и слом – из историје Јевреја Вардарске Македоније”, „Јерусалимски муфтија”, „Јевреји у Пироту”. Била је у Историјском одбору Удружења Јевреја из Југославије у Израелу, а награда Јеврејске општине у Београду, за најбољи рад из историје, носи њено име.

Умрла је од рака у 82. години.

Коментари0
093a8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља