Питања без одговора

Првостепена пресуда оптуженима за убиство премијера Зорана Ђинђића одговорила је на сва кључна питања о томе ко је, како и зашто починио овај злочин. Ипак, и из самог образложења пресуде произилази да је то један део приче и да су без одговора и разјашњења остале још неке недоумице и догађаји који су пратили овај судски процес. Судија Ната Месаровић је наговестила да би одговоре на та питања могли да пруже неки други судски процеси, јер ово веће није могло да расветљава догађај шире од оног што пише у оптужници. Зато за сада нема одговора где се првооптужени Милорад Улемек Легија крио више од годину дана после атентата и ко му је помагао да остане неоткривен.

Не зна се како се он 2. маја 2004. године појавио у својој кући на Цераку, која је више пута претресана и која је све време била под присмотром полиције.

Суд се није бавио ни дешавањима у МУП-у Србије у ноћи Улемекове предаје. Није утврђено ко је тада најтраженијег бегунца у Србији дочекао, ко је са њим разговарао, да ли су ту били Мирослав Милошевић, начелник Јавне безбедности и Раде Булатовић, директор БИА, да ли је долазио Александар Тијанић, директор РТС-а, да ли су сви чекали да са Златибора стигне Драган Јочић, министар полиције, шта је у том разговору речено и због чега је Улемек, када се први пут појавио пред судом, рекао да нико у полицији није с њим разговарао, да први пут разговара са судским већем и да има поверења у власт.

Заступници породице Ђинђић су рекли да нема одговора ни на још једно од кључних питања – каква је била улога обавештајних служби у атентату на премијера.

Судија Ната Месаровић поставила је питање како је уопште могуће да је криминална група у неколико наврата, на Копаонику, код Бубањ потока, испред Савезне скупштине и код "Београдске арене" покушала да постави заседу и убије Ђинђића, а да ниједна обавештајна служба то не сазна и не обавести премијерово обезбеђење.

Још више чуди чињеница да је у покушају убиства на аутопуту крајње непрофесионално ухапшен познати земунски криминалац Дејан Миленковић Багзи, да је читава полиција сумњала да је његово заустављање колоне камионом био покушај атентата, али да је поднета пријава за фалсификовање исправа, под запањујућим образложењем да нема доказа за нешто више.

Иако пропусти у обезбеђењу премијера нису били предмет овог судског поступка, судија Месаровић је оценила да су у том послу затајиле многе службе и да је то омогућило једној криминалној банди да спроведе своје намере у дело.

На суђењу су сведоци потврдили да је било тешкоћа око формирања одељења унутар МУП-а или БИА које би се бавило обезбеђењем премијера.

Шеф премијеровог личног обезбеђења Милан Веруовић  рекао је на суђењу да су премијерови пратиоци имали проблеме око набавке панцира и блиндираних возила, да није било довољно људи, да су радили по 24 сата, да је сарадња између Ђинђићеве личне пратње и обезбеђења зграде владе била лоша и да се обезбеђење практично свело само на неколико младића под командом Милана Веруовића, уместо да то буде последњи безбедносни прстен.

Утврђено је да је двориште владе било необезбеђено, као и напуштена зграда у Немањиној 9, преко пута улаза број пет у зграду владе, где је премијер погођен.

Сигурносне камере искључене су два дана пре атентата. Улаз број четири, који је омогућавао да се у зграду уђе колима у тунел, користио се за одлагање шута од реновирања дела зграде, а само неколико сати после атентата ту су улазили министри, који су стизали у владу.

Изостала је одговорност многих и не зна се ко су именом и презименом били они чији је посао био да премијера сачувају.

Адвокати Рајко Даниловић и Срђа Поповић, који су заступали породицу Ђинђић, рекли су да је протест Јединице за специјалне операције у новембру 2001. године по много чему био кључан моменат у којем је мафија победила државу.

Догађај у којем су "црвене беретке" под пуном ратном опремом блокирале аутопут у Београду био је, по ставу заступника породице Ђинђић, кривично дело оружане побуне, а не легитиман протест неког колектива који штрајкује у својим радним униформама.

Специјални тужилац најавио је покретање поступка о том догађају.

У јавности је приказано да јединица протестује јер је била злоупотребљена приликом хапшења хашких оптуженика браће Бановић.

Рекли су да их је руководство Државне безбедности обмануло и да они не желе да хапсе Србе за Хаг, због чега су тражили смену министра полиције Душана Михајловића. Заправо, верује се, како су нагласили адвокати породице Ђинђић, да је мотив била демонстрација силе и довођење Улемекових људи у РДБ.

Побуна је окончана оставком двојице челника РДБ и довођењем Улемековог поверљивог човека Милорада Брацановића на високо место у тој служби.

Протест је окончан уступцима Јединици. Сведоци Душан Михајловић, бивши министар полиције, и Горан Петровић, бивши начелник РДБ, потврдили су да у Србији није постојала ниједна формација која је могла да се супротстави ЈСО, сем војне јединице "Кобре".

Међутим, "Кобре", као ни војска уопште, нису уливале никакву сигурност тадашњој влади. Иако је Улемек у то време већ био пензионисан, више сведока је тврдило да је он, као сива еминенција и човек неприкосновеног ауторитета у ЈСО, из сенке командовао побуном заједно са покојним Душаном Спасојевићем и сведоком сарадником Љубишом Бухом.

Петорица оптужених за атентат остали су до краја суђења ван домашаја закона. Не зна се где су, ко им помаже и како успевају да више од четири године избегну хапшење по међународној потерници. Аналитичари оцењују да је за успешно скривање потребно много новца, што ово питање чини још загонетнијим.