Монархисти поново цртају црно-жуту Европу

Аустријски монархисти отворили су уочи минулог викенда „нову битку за црно-жуту (средњу и југоисточну) Европу“, речено је, дословце, прошлог четвртка у склопу представљања изборног манифеста. Повод је био најављена кандидатура монархистичке странке „Црно-жута алијанса“ на предстојећим, парламентарним изборима, расписаним за 29. септембар ове године.

„Покрећемо иницијативу са крајњим циљем стварања Дунавске конфедерације, односно рестаурације подунавске царевине, под круном Хабсбурга“,  изјавио је Адолф Лаци Милковиц, доајен аустријске монархистичке странке. Дугогодишњи шеф „кабинета“ Ота фон Хабзбурга, сина последњег аустријског цара Карла, а својевремено и генерални секретар Паневропске уније у епохи Рихарда грофа (по аустријском уставу без права на титулу) Куденхофа-Калергија  – Милковиц је рекао да се као 74-годишњак сврстава у ред монархиста ветерана, што га чини срећним.

„Наше присталице су листом људи у пуној снази. То указује да наша иницијатива није производ сањарија одлазећих генерација, већ потреба политички трезвених, младих грађана наше земље, а и шире“, рекао је Милковиц.

Шта интелектуално јаки и политички трезвени Аустријанци, наводно, прижељкују појашњено је у програму странке. Прво, премашити прописани цензус од четири одсто бирачких гласова, што би омогућило заступљеност странке у новом сазиву парламента. Друго, радом на даљој популаризацији монархистичке идеје требало би постићи да се 2018. године, на стогодишњицу „републиканског пуча“ измени аустријски устав који забрањује сваки вид рестаурације монархистичког уређења на територији алпске републике.  

Да би остварила зацртани циљ, странка „Монархисти – црно-жута алијанса“ би, најпре, морала да у наредне три недеље сакупи бар 2.600 потписа присталица са правом гласа који би подржали њену кандидатуру на предстојећим изборима, 29. септембра ове године. Неизвесно је, наравно, да ли ће јој то поћи за руком, с обзиром да је странка доживела неуспех у сличном подухвату, уочи претходних парламентарних избора, 2008. године.      

Према проценама аналитичара, шансе да успеју су овога пута веће. У емпиричким истраживањима је установљено да би, први пут после шест деценија, монархисти могли да се укључе у изборну трку. Последњи пут је монархистичка странка „Савез аустријских монархиста“ наступила на изборима давне 1953. године.

„Уз одговарајући програм, монархисти би могли да побуде интересовање око четрдесетак одсто бирача, а у крајњем ефекту да освоје нешто мање од десет одсто гласова“, каже се у студији емпиријског института ГФК-Фесел.

Програм о коме би бирачи требало да дају свој суд, истиче као главни, али дугорочни циљ рестаурацију наследне монархије, али уз могућност покретања референдума о смени актуелног монарха и устоличења његовог династијског наследника.

Круну би у Аустрији први понео Карл Хабзбург Лотринген, најстарији син Ота Хабзбурга, творца идеје о реконституцији царевине као федерације подунавских земаља.

Претпостављајући да свет не би, без даљег, дозволио ново уједињење некадашње царевине под једном круном, аустријски монархисти теже распарчавању царевине на неколико краљевина, под управом монарха из династије Хабзбург. Монарх би носио титулу аустријског цара. Истовремено би био поглавар царске конфедерације – савеза некадашњих „крунских земаља“ црно-жуте монархије Хабзбурга.

У свим анализама на тему кандидатуре „Црно-жуте алијансе“ за улазак у нови сазив аустријског парламента, истиче се да је република као најжешћи опонент рестаурације монархије, ипак, сама допринела новој популаризацији круне. При том се указује на неуставност „саучествовања“ републичких власти у „државном погребу“ Ота фон Хабзбурга, теоретског претендента на круну: „Како је могло бити дозвољено да почасни ешалон аустријске гарде испали плотуне на погребу грађанина (Хабзбурга) који је за живота одбијао да призна право републике на опстанак – говорећи да је под принудом потписао одрицање од круне, али је, истовремено, рекао да се није одрекао круне у име својих династијских наследника“, истакнуто је у саопштењу с актуелним поводом владајуће Социјалдемократске партије. При том је изостало образложење – зашто је дозволу доделила управо владајућа странка, иста она која данас критикује тај поступак.