Албанци морају да буду одговорни

ИНТЕРВЈУ
Одређивање будућег статуса Косова и Метохије дефинитивно се претвара у камен међаш светске политике, међународног права, хуманитарних начела, историјске правде... Предлогу САД да се у складу са планом финског дипломате Мартија Ахтисарија јужној српској покрајини да независност (макар и надгледана) оштро се супротставља Русија аргументима да о томе свој суд морају да дају, искључиво, Београд и Приштина. Политички неспоразум на релацији Вашингтон –Москва прети, међутим, да уздрма и трећег играча – Европску унију – на чија плећа би у крајњем исходу требало да се свали терет економског и сваког другог опоравка немирне српске покрајине.

Због чега Европљани подржавају став да је могуће једнострано одвојити део једне демократске државе и дати му суверенитет, питамо амбасадора Пољске у Србији, господина Маћеја Шимањског.

Можда не бих тако требало да кажем али, пре свега, због европске солидарности, објашњава амбасадор Шимањски. Ми у Пољској сматрамо да кад једна група држава, у овом случају УН, поставе свог представника са задатком да проучи ситуацију, да предложи неко решење, том човеку мора да се верује. Ми нисмо били ангажовани у том процесу, нисмо ни чланица Контакт групе, али не видимо разлога због чега би један Финац са севера имао погрешно виђење проблема на терену, поготово што је доста пута био у региону, и не само у Србији, и не само у бившој Југославији.

Али српски премијер Војислав Коштуница је недавно изјавио да информације које УН шаљу са Косова уопште нису истините, да је ситуација много тежа.

Србија као једна од страна у том спору другачије гледа на проблем. То је њено суверено право. Србија ће и после решења Косово сматрати за своју територију и има право да проблеме гледа онако како се они виде из Београда и из позиције косовских Срба. Ми у покрајини имамо војнике, имамо полицајце, и знамо да укупна ситуација није баш најбоља. Али нам се чини да међународна заједница ствари гледа некако са стране, из неке другачије перспективе, и слушамо шта говоре они који би требало да буду неутрални.

Али ко може да гарантује да се, после евентуалног стицања независности, на Косову неће поновити нереди слични погрому из 17. марта 2004?

Ја се надам да ће снаге које буду замениле Кфор бити ефикасније и да ће спречити све што би могло да дестабилизује ситуацију. Сем тога, мислим да разлога за сличне инциденте више не би требало да буде. Јер, према идеји Ахтисарија, Албанци се више не би плашили да би Србија, као пуно већа, пуно снажнија држава, могла да се меша у ствари у покрајини, и били би свесни да могу да живе без насиља.

Стручњаци се у принципу слажу да Косово као независна држава не може економски функционално да опстане без значајне помоћи међународне заједнице. Зар није било боље дати ту помоћ покрајини раније и тако ублажити међунационалне тензије?

Питање је шта је директна помоћ. То јесте новац који гарантују државе, али то је, истовремено, новац одређених привредних субјеката који нису заинтересовани да улажу паре пре него што се ситуација стабилизује. Теоретски, у Косово би се могло улити пуно новца и чекати шта ће од свега бити, али покрајина је тренутно чисти протекторат, и они који тамо живе не сматрају себе одговорним за оно што се дешава, за привредна и економска решења... Тешко је од њих очекивати одговорно привређивање када не знају ни у којим се оквирима крећу, ни како ће се све завршити.

Према нашим и међународним законима, приватна својина је неприкосновена. Да ли ико у ЕУ размишља о враћању имовине која је некада (још пре Другог светског рата) припадала Србима а коју деценијама држе Албанци, и да ли би тај процес могао да изазове нове проблеме?

Имовинска питања увек су тешка, нарочито када се мењају границе. Велики део Пољске је остао иза наших источних граница док смо ми добили земље које су више векова биле под немачком влашћу. Та питања нису затворена ни код нас. Мислим да ће то бити дуг поступак, али се надам да ће се решити. Мислим, такође, да је за ваше добро да она страна сила која буде надзирала Косово буде баш сила ЕУ. То је једина гаранција да се принцип неприкосновености својине уведе и да све буде решено на прави начин, или повраћајем или компензацијом. То су стварно тешки проблеми и, гледајући наша искуства, не верујем да ће се брзо решити. Али, ипак, решиће се.

Немате ли утисак да иза идеје о убрзаном признавању независности Косова стоји жеља САД, које су цео проблем и довеле до садашњег врхунца, да тај "врући кромпир" препусте ЕУ.

Вероватно, јер ако говоримо о томе зашто се до сада није улагало у Косово, морамо да знамо да одржавање стручњака и војних и полицијских снага представља огроман трошак. Ми знамо колико ми морамо да плаћамо. Мислим да САД желе да се коначно одреди јасна перспектива и да се новац улаже у земљу, у људе који тамо живе и који ће тамо живети, а не у међународне снаге.

Да ли Косово може да постане преседан за нека друга времена када и распоред међународних снага буде другачији?

Наше комшије Руси стално говоре да то може да постане преседан. Али ни у једној другој спорној ситуацији у Европи не постоји протекторат као на Косову. То јест, да део једне државе функционише независно од бивше матице. Ако погледате, такозване, замрзнуте конфликте, на територији бившег Совјетског Савеза, ни у једном случају немате ситуацију да је тај део већ одвојен и независан и да над њим постоји протекторат УН. Са друге стране постоји теза да би требало да се нађе једно универзално решење. Русија је о томе највише говорила, али ако размотримо замрзнуте конфликте на територији бившег СССР-а видимо да су руски интереси различити у различитим деловима. Због тога мислим да ни Косово не може да се третира као преседан.

Ипак остаје опасност да се једнога дана поново отворе слична питања?