Фадо у време кризе

Специјално за Политику

Лисабон – „Идеја за нови албум родила ми се једног дана док сам седела сама у свом стану без заказаних наступа. Почела сам да размишљам о будућности и, пошто сам ја особа склона драматизацији, замислила сам себе како отварам фрижидер – а у њему нема ништа. Мораћу да се нахраним својим песмама, помислила сам и почела да састављам јеловник. Пошто је криза, у мом новом албуму „Деликатеси једног концертног кафеа” музичка јела су стара, припремљена у мојој кухињи.

Два дана виђала сам се са Мисијом по лисабонским журкама. Једном у друштву са стотинак младих и старих Бразилаца, одавно настањених у португалској престоници, који су у трошној вишеспратници направили аматерски музички урнебес. Мисија као професионалац није хтела ни да пева, а камоли да ми да интервју. Једна од најпознатијих фадо уметница Португалије, пила је пиво из флаше, (јер, руку на срце, све су чаше на том окупљању већ биле истрошене), и пажљиво слушала друштванце које је уз гитару, лупкање по дрвеним подовима као по бубњевима и њихање бразилски извајаних тела, остало до зоре. Она није пошла кући много пре сванућа. А већ сутрадан се појавила у једном елитном лисабонском друштву, на тераси са погледом на плави Тежо, црвене кровове, звонике и споменике. Ту је за сваког било по неколико различитих кристалних чаша, а она обучена у црвену свилу кретала се као професионална дива.

Тек трећег дана у њеном стану успела сам да допрем до Мисије, њене чудесне уметности састављене од традиционалног фада са умецима танга, хармонике, кабареа, џеза. Баш због тог неконвенционалног приступа фаду, Мисија, која је последњи пут гостовала у Београду пре три године на Коларцу у оквиру циклуса Великани музичке сцене, трпи критике традиционалиста у Португалији, док у свету доживљава панегирике. Мајка јој је била кабаре играчица из Шпаније, а она сама са белим теном и црном косом помало иронична и како сама каже увек драматична, подсећа на Лајзу Минели у чувеном „Кабареу”.

Нови албум о коме говори није фадо, већ је то диск кризе:

– Када сам га осмислила и поставила на фејсбук, тражила сам од својих пријатеља да „усвоје” по једну песму, како бих покрила трошкове снимања у студију. Нећете веровати како је свих дванаест песама одмах нашло своје добротворе и ниједна није остала сироче – каже Мисија.

Које је нумере понудила у менију за празне стомаке?

„Песма на коју сам јако поносна јесте римејк оне коју су изводили Мишел Пиколи и Роми Шнајдер у филму „Ситнице које живот чине”. То је Шансона о Елени, коју изводим са Игијем Попом. Ту је и кубански болеро, једна песма Едит Пјаф, једна недавно преминуле Саре Монтијел...”

Али вратимо се фаду. Странце интересује зашто је „туга” најчешћа реч у фадо песмама.

„Фадо није тужан, он је дубок. Долази од латинске речи фатум, судбина. Као танго или фламенко и фадо је стигао у високе слојеве, иако је потекао из сиромашних помало субверзивних предграђа. Сви ови правци су из исте музичке породице. Говоре о постојању, живљењу, на неки начин баве се и смислом. Рекла бих да је фадо музички егзистенцијализам”, објашњава уметница.

Мисија не крије да данас од уметности не може да се напуни ни фрижидер. А камоли да се плати струја и кирија.

„Португалија је у овом тренутку културно опустошена. Не постоји чак ни министарство културе. На културу се гледа као на луксуз. Као да је заборављено да је уметност неодвојиви део људскости, или да култура такође отвара много радних места.”

Некада се веровало да уметност може својом чаролијом да отвори и гвоздена врата. Данас се на то заборавило.

„Штета”, каже Мисија, „јер одговори на данашње тешке проблеме и изазове могли би се потражити у уметности. Култура је мека сила (soft power или poder suave), потврда једног идентитета, богатство које може да се понуди на извозном тржишту или посредник који може да зближи супротстављене личности приликом преговора.”

Оно што данас свет не разуме, каже Мисија док седи склупчана на свом старом канабету, јесте то да је култура наш ентеријер.

„Данашњи моћници мисле да је култура нешто по шта мораш да идеш. Да мораш да одеш на неку културу. Не, култура, то смо ми. И ако се од ње одвојимо, остаће само материја, новац, камен, банке...

Срећом, то у Лисабону не може да се деси. Овај град пева сам по себи. Док се пењеш уз његове калдрмисане уличице, или трчкараш низбрдицама према Тежу који се широко отвара према Атлантику и новом свету. Ниједна криза не може да убије ту егзистенцијалистичку музику.