Данас је логика прошлост

У новом драмском тексту „Шекспир у Кремљу” хрватски аутор Иво Штивичић исказао се у својој опсесивној руској теми. Представу режира Ленка Удовички, а копродуценти су позориште „Улисис” са Бриона, на чијој сцени ће ово дело бити премијерно изведено 2. августа, и Српско народно позориште из Новог Сада, где је прво извођење најављено за 10. октобар на сцени „Јован Ђорђевић”.

Глумачку екипу чине 23 члана, а међу њима је и Светозар Цветковић који тумачи лик Суца. У представи играју и: Озрен Грабарић, Јасна Ђуричић, Драган Мићановић, Борис Исаковић, Јадранка Ђокић, Катарина Бистровић Дарваш, Ненад Пећинар и други.

Штивичић овога пута проговара о парадоксалној прошлости Совјетског Савеза, односно о људима који пристају да се за тренутак моћи и владања одрекну себе. Колика је цена овог одрицања?

Мени се чини да после дуго времена у драматургији која се пише на овим нашим језицима, што се различито зову, а исто значе и разумеју се, један велики аутор изнова дотиче ту некадашњу опсесивност која је рецимо могла да карактерише неко време од пре 30 и више година, у којем је тоталитарни систем пре свега Совјетског Савеза па онда и култ Јосифа Висарионовича био неисцрпна тема и озбиљних, али и трагикомичних дела овдашње драматургије. Али не само драматургије већ и кинематографије. Можда је Иво Штивичић као ретки изданак те генерације, који је спреман и данас да пише и ради пуном паром, управо покренуо теме које наизглед заборављамо: питање губитка људског идентитета у тоталитарном друштву које се и данас неминовно поставља у великим светским глобализацијама, али и у нашој малој средини која никако да успостави ниво свакодневне демократичности, већ чезне за својим вођама, идолима, онима иза чијег идентитета се заклања, верујући у немогуће. Желећи измишљено и неоствариво, а што им се обећава као неизбежна национално поносна утопија. Како је Иво Штивичић дакако хрватски аутор, његова тема се никако не односи локално на средину његову или нашу, већ на општу опасност идолопоклонства којој смо као народи, поготово словенски, склони!

Драма се бави и проблемом савести. Колико су жеља за влашћу, трка за новцем, корупција... учинили да се савест изгуби?

Мислим да је у времену тадашњем, које се третира у делу Ива Штивичића, а и у времену које живимо, савест била и остала индивидуална категорија која се са нивоом тоталитаризма и општеприхваћеног мишљења смањује на занемарљив ниво. Или се, пак, крије у дубинама личности које не припадају овом друштву, систему вредности и једноставно чисте савести покушавају да за свој живот сачувају мир и достојанство које је таман толико ретко данас, као што је и могућност човека да поцрвени када сте га ухватили у ситној безазленој лажи. Данас се средства не бирају, користи се све да се дође до било каквог циља, можда не и траженог, можда случајно досегнутог, данас сваки циљ оправдава свако средство, данас се ратује да би се изгубило, данас се краде да би се немало, данас је супротност свему постало вредност, данас је логика прошлост, данас је гадост будућност, а непријатност садашњост. Данас није без разлога написао Иво Штивичић парадоксални наслов „Шекспир у Кремљу”, јер је својим искуством већ прегазио праг осетљивости на средину која га окружује, јер је и сам искуством превазишао живот.

Изговорена истина садржи у себи могућност промене. Чему се човек прогоњен истином може надати?

Не знам. Човек се данас може надати само личном, ако се за лично избори, општости се не можеш надати, она је неминовна и она по правилу достиже катаклизмичне размере, у сваком погледу: ратови, дневне несреће које затрпавају новинске насловне стране, природне катаклизме, убиства, несреће. Ко још данас као информацију доноси неку лепу вест. Лепа истина није погодна и ако мора да постоји, постоји човек, његови ближњи, деца, будућност коју им остављаш. Постоји нешто што смо заборавили у страху да нам се не деси грозна насловна страна у дневној штампи, телевизијском дневнику или сулудом ријалитију.

Може ли у свему томе опстати љубав?

Љубав је лична и она ће као таква опстати, може средина бити против ње, али она ће живети и преживети, па чак и у илегали. Она је смисао лепог, смисао поверења и истине, она је далеко од масовности и окрутности првог света и зато мора опстати.

Колико вам прија рад на Брионима?

Бриони су сан природе, место много дубље традиције но што ми знамо из наше кратке историје. Напокон и траг неке земље у којој смо живели, бајка коју је Раде Шербеџија са групом својих блиских људи оживео и направио предивном инспирацијом за рад у театру који данас више на копну није могућ.

Због некадашње позиције управника Атељеа 212 неминовно сте стекли много опонената, да не кажемо непријатеља. По чему се сећате тог периода?

Муци Драшкић ми је после три месеца проведена на месту директора позоришта и првог већег стреса који сам доживео рекао да је позиција директора позоришта, позиција стварања непријатеља. То је и његово, али и свачије искуство. Трудио сам се да га схватим озбиљно, пуно сам се саветовао са њим, питао га кад ми је било тешко, непријатно, како да изађем из тешких ситуација и такозвано стварање непријатеља сматрао сам природном појавом на коју треба реаговати људски. Прихватити и разумети, бити благонаклон и не реаговати непријатељски. Не знам да ли сам у томе успео. Пијем лекове, вероватно нисам.

Како коментаришете протесте београдских колега уметника?

Као вапај, као корак у непознато, као касно буђење, као жељу и молбу, као искреност, као неорганизованост, као добру жељу која има неизвестан, заправо реалистично песимистични резултат. Култура је нога која се сече умирућем пацијенту да би преживео.

Који је, по вама, позоришни модел прихватљив београдском позоришном тренутку?

Лична акција, у оквиру институције. То може да функционише.