Рикошет политичке апстиненције

Често (и не само у јеку изборних кампања) чујемо од многих да неће изаћи на изборе зато што „немају за кога да гласају“. Они су „аполитични“. Међу њима су честити, поштени и образовани људи, кojи не увиђају да је реч „аполитичан“ сама по себи апсурдна. Апсурдна – зато што на резултате избора не утичу само они који излазе на изборе већ и – изборни апстиненти. И једни и други су креатори политичке воље – једни својом активношћу, други пасивношћу. И сви су одговорни. Неизлазак на гласање, према томе, не значи избегавање одговорности за колективну судбину народа, већ, напротив – стварање празнине, често опасне, у којој место проналазе и они који не би смели да се баве политиком. Јер политика, сама по себи, само је неутрална вештина. Тек у рукама појединца она постаје добра или лоша – у зависности од етичких квалитета особе која се њоме бави.

Политички избори, упркос настојањима многих странака да их тако прикажу, никада нису црно-бели. Нема добрих и лоших момака, већ бескрајне комбинаторике ова два екстрема кроз низ међурешења. Хипотетички, чак и када би све политичке понуде биле лоше, никада нису све једнако лоше, већ и овде постоји компарација – лош, лошији, најлошији. Политички освешћени грађани ће овакво стање прихватити као реално и гласаће за оне који су најмање лошиили ће креирати бољу политичку идеју коју ће понудити на изборима. Неће, дакле, апстинирати зато што „немају за кога да гласају“.

Конкретно, ко изађе на изборе свесно подржава своју политичку опцију. Ко не изађе, подржава политичке опције којима одговара мала излазност. А ко изађе на изборе, а преда неважећи листић, подржава опције које ће имати најбољи резултат. Дакле, није ствар у томе хоћемо ли неког подржати на изборима или не – некога ћемо,свакако, подржати– већ да ли ћемо то урадити свесно или несвесно.

У данашњем друштву, не постоји појединац као изоловани систем. Сви смо повезани, видљивим и невидљивим везама, попут кликера у тегли – довољно је померити један, па да се помере и сви остали. Посматрајући ствари у светлу наведених чињеница, јасно је да свако треба да прихвати свој део одговорности уместо да чека „способног политичара“, „чврсту руку“ или „месију“ који ће решити наше проблеме.

Не постоје ауторитети ван нас самих, и свако пребацивање одговорности на моћне појединце је неодговорно, незрело и опасно. Време пред нама захтева друштва састављена од политички и етички освешћених и одговорних појединаца, којима је вођа (председник, премијер) само први међу једнакима. Неко ко ће власт третирати као одговорност, као законски дефинисану и морално укорењену службу народу.

Да би се то десило, потребно је да свако прихвати свој део одговорности. И више од тога – свако треба да пронађе вођу у себи. И зато треба да схватимо да између политичке апстиненције и политичке неутралности не постоји знак једнакости. Више ми се чини да је политичка апстиненција метак без контроле који се лако може вратити и ономе који га је испалио.

Књижевник