Вртови авангарде

Ових дана уметнику Зорану Поповићу стигао је  позив из Ван Абе музеја у Ендховену у Холандији да излаже у септембру на изложби "Forms of resistens: artists and the desire for social change  from 1871 to the present". На овој изложби  уметник ће представити филм "Борба у Њујорку" из 1976. године као и рад на тему цензуре и аутоцензуре подстакнут текстовима из књиге Хербарта Рида "Сажета историја модерне уметности". Новост је и то да ће текст Зорана Поповића "За самоуправну уметност" из 1975. бити  објављен у антологији текстова уметника од Куреба до данас, у издању лондонског "Afterall books". Овај Поповићев текст је већ био објављен у књизи "Теорије и документи" (издање Уиверзитета у Калифорнији).

Зоран Поповић је недавно, на отварању мегастора "Електроника" на Новом Београду, извео свој чувени перформанс "Аксиоми", који је први пут представио у Студентском културном центру 1972. године.

Рад "Аксиоми", уметник изводи у замраченом простору, уз музику групе Пинк Флојд "One of these days", помоћу малих сијалица монтираних на врховима прстију, односно покретима руку којима упаљене сијалице у мраку описују конфигурације осам елементарних аксиоматских знакова (крст, квадрат, круг, дијагонала, тачка…). Поповић спада у пионире савремене уметничке праксе у Србији и бившој Југославији, заједно са Рашом Тодосијевићем, Марином Абрамовић, Гергељом Уркомом, Ером Миливојевићем и Нешом Париповићем, са којима је чинио неформалну групу шесторо уметника 70-их у Београду.

Недавном изложбом у галерији Артгет Зоран Поповоћ је сажео 33 године рада, чије је разултате ретко јавно показивао, а за то има више разлога. Зорана Поповића очекује и ретроспективна изложба у Музеју савремене уметности, када се заврши планирана реконструкција здања на Ушћу...

Како се осећао Зоран Поповић када је после дужег времена показао само део својих радова на самосталној изложби?

На ово питање уметник ће одговорити да се не осећа ништа боље него пре тога јер је и ову изложбу "једва направио".

– Пет дана пред изложбу ништа нисам имао, јер је све било кренуло низбрдо. Би сам очајан и онда сам срео неке другаре који ме обично питају шта радим. И oни су ми позајмили новац да то завршим. По 100, 200 евра. Ја сам пред отварање још каширао радове. Ето! И како да се сада добро осећам кад морам да враћам дугове?! Нема данас помоћи ни од кога. Овде мораш да будеш у неком клану, у некој партији у неком "друштву" које ће те подржавати. А ја нисам "од тих". Нисам никада ни био. Данас се на разним изложбама представљају уметници из Албаније, Македоније, Србије као уметници из земаља које би требало да уђу у Европу. Сад је важно ући у те варијанте. А раније су нас представљали као уметнике из земаља иза гвоздене завесе. Сећам се да је требало да буде нека изложба у Холандији, звала ме кустоскиња, али ја сам рекао да нисам уметник иза гвоздене завесе. Ја сам Зоран Поповић! И то је то. Мораш да уђеш у неко коло. А ја немам времена за те плитке политикантске игре, каже уметник.

На изложби у Артгету, Поповић је показао радове који су највећим делом настајали од 1973. до 1985. године што се поклапа са његовим одласком  у Њујорк. Приказани визуелни ток почиње фотографијама из филма који најпре снима у Њујорку, потом у Чикагу, а завршава кадровима снимљеним 2006. године у Берлину. Филм се зове "Никад ти нисам обећао вртове авангарде", а последња секвенца снимљена у Берлину постављена је као Манеов "Доручак на трави". Поповић је приказао и фотографије Дејвида Хакстона, као и  призоре из њујоршког атељеа.