Оставка – реконструкција

Пре неки дан у овим новинама (6. јул) прочитах да „нисмо повукли две трећине (3,3 милијарде) од укупно уговорених 4,5 милијарди евра кредита (!) за разне пројекте“. Да смо те паре искористили, каже се даље, „економска слика била би нам другачија а ако ништа друго бар би више људи било запослено“. Ово је рекао министар финансија, економског развоја и туризма. Са таквим овлашћењима он је врховна личност привредног живота, одговоран диригент оркестра осредњих, неувежбаних „свирача“, у којем свако свира по својим нотама.

Колико овлашћења – толико одговорности!Министри толико знају, али се праве невешти и најављују „велико спремање“. Уколико су искрени, онда би у поспремању очигледног нереда морали да крену од себе: да сами оцене свој рад и размисле о смени!

Чвор наших деценијских недаћа је у ниском моралу изабраних предводника. Неуки су и неуспешни, али им не пада на памет да сами себи суде и донесу одговарајући закључак: да се склоне и своје место препусте бољима. Зато су оставке ретке, готово непознате. За пола века самоуправног социјализма и посттитовске вишестраначке ере, једва да се могу навести два-три имена људи који су се повукли због неуспеха! Срби на оставку гледају као на сраман, скандалозан чин. А она је високоморалан, узвишен акт човека који се сам повуче ако не испуни обећања бирачима од којих је добио изборну подршку. Уколико се покаже да није био успешан – природно је да се склони.Тако се поступа у западним демократским државама, да не помињем Јапан и сурово самопресуђивање и кажњавање. Оставку би грађани прихватили и поздравили као знак части и храбрости. Потврдило би се да није угашено античко, узвишено начело: рад у служби за добробит заједнице – Србије.

Политичари би могли да се угледају на селекторе, капитене који репрезентацију састављају по шутерским и одбрамбеним способностима играча, а не по партијској или сродничкој блискости. У току игре на клупу лако шаљу неуспешне и повређене и уводе свеже и вештије да преокрену игру и лош резултат.

Партократија је осуђена на речима, сви је се тобоже одрекли, али на делу то је и данас главно мерило за наименовања. „Ако си наш – остајеш, без обзира на неукост и грешке“.

Ближи се годину дана (27. јула) откако је влада Ивице Дачића положила заклетву. Њен учинак је мршав! Има знакова бољитка, али и даље нас притискује голема незапосленост, пад куповне моћи и стандарда, сиромаштво, презадуженост. То није плод глобалне економске кризе која је уздрмала свет, посебно државе у еврозони. Баш због кризе могло је више и боље да се постигне. Више смелости, одлучности, да се пробуде потенцијали грађана – да боље користе енергију и време, подигну продуктивност, да се брже активира пољопривреда, наш највећи привредни адут. Корен наших невоља јесте у томе што ни у овој влади нема искусних, маштовитих, одлучних визионара за које је служба народу света дужност. Покушавам да се сетим министра са биографијом успешног привредника, финансијера! У једној министарској фотељи седи посластичар, у другој доктор наука који сања немогућ сан! Неуспех је видљив и у другим ресорима: листа кандидата за смену и замену је поприлична.

Добро је што су Дачић и Вучић приступајући реконструкцији признали да је годишњи биланс ове владе мршав, те да се њен састав мора да промени. И пре је било реконструкција. Али оне су више биле површинске, „козметичке“, уклањане су ситније боре на невеселом суморном лику Србије. Жртвован је понеки пион, а изостали су дубљи резови. Најављено је да ће изменом састава владе да се размотре и нове идеје, промени курс и приоритети. Дај боже да се то догоди. У питању је окретање брода према новим обалама просперитета. Тај курс захтева нову посаду вичних људи. Привредне прилике у Србији су годинама лоше. Влада не може, нема право да себе и грађане заварава привидним преправкама и да неуспелим члановима пружи још једну прилику за поправни испит. Реконструкција мора да се изведе брзо, бескомпромисно, темељно.

Уколико се то догоди, овог пута има наде за Србију. Има изгледа да добијемо боље управљаче, способније министре – експерте, изабране по знању и показаној способности, а не по страначкој припадности и наводним заслугама за странку и партију. Спасоносна операција биће безболније изведена ако се код свих нас пробуди свест о сарадњи и моралној обавези изабраних. Уколико неуспешни сами понуде оставку, спремност да оду на „клупу“. Да заиграју бољи.

(Новинар, председник Покрета „Богата Србија“)