Опсадно стање

Имао сам десет година. Тог јула 1957. летовао сам у Краљевици, код Ријеке, и учио да пливам. Само што сам изашао из мора и док се вода још цедила са мене, пришла ми је група студената из завичаја. Почели су да ме убеђују како би требало да одем до усамљене и лепе Немице, која се на бетонском зиду сунчала и читала неку књигу, и кажем неколико речи на њеном језику.

Пошао сам к њој с блаженим осмехом на невином дечачком лицу, изговарајући у себи ону чаробну реченицу коју су студенти смислили. Кад ме угледала на неколико корака од ње, Немица је спустила књигу на бетон и развукла осмех преко целог лица.

– Зи хабен зер шен фоце – превалио сам преко уста тих неколико речи на немачком, чије значење нисам знао, али сам их заувек запамтио. Кад је чула шта сам изговорио, Немица је разрогачено гледала у мене, малешног, и потом ми залепила такву шамарчину да ми образ и данас, после 50 година, још бриди. Ударио сам у плач, а студенти су се ваљали од смеха. Касније сам сазнао да сам Немици рекао да има лепу ону женску ствар. Тада сам се зарекао да ћу научити стране језике и да ме нико више неће тако насанкати.

Завет нисам испунио, а тог давнашњег догађаја сам се сетио прошлог уторка и чудним поводом. Чуо сам да је син мојих пријатеља добио необично повољну понуду за рад у једној софтверско-инжењерској фирми у Америци. Нисам се томе обрадовао, јер је то ко зна који по реду млади човек који одлази на рад у иностранство. Много високообразоване деце мојих познаника, колега и пријатеља већ је расуто по свету. Једном је ћерка у Ванкуверу, другом у Берлину, трећем у Њујорку, четвртом у Сиднеју. Мој син је у Чилеу, пријатељев у Паризу, колегин у Нигерији...

Како ред и обичаји налажу, закуцах на врата Петровића. Са поклоном у руци за младог и даровитог стручњака. На вратима се појави Драган и руком ме заустави, како би ми нешто саопштио пре него што уђем у њихов стан.

– Немој да те зачуди, али ми смо у језичком опсадном стању. У кући нико не говори српски, већ комуницирамо искључиво на енглеском, јер ћемо тако помоћи Милану да брже усаврши језик којим ће се убудуће служити – објасни Драган и пропусти ме у стан.

Из неколико углова, из звучника, чуо се само енглески језик. И чланови породице, тата Драган, мама Милена, син Милан, ћерка Тамара, као папагаји понављали су речи које су одјекивале станом. Учинило ми се као да сам избеглица који је улетео у неки холивудски филм и још не зна шта га је снашло. У дневној соби, у коју су укућани улазили и излазили, само смо ја и бака у фотељи којој је душа била у носу ћутали као заливени. И кад ми је донео кафу и понудио ракију, Драган је мрмљао на енглеском. Иако раније нису тај језик знали ни да опепеле, сада се жртвују због сина, па су решили да га и они успут науче, иако им то у животу као пензионерима неће требати. Размишљао сам како да се и ја придружим насталој ситуацији. Покушавао сам да се сетим неких реченица из култних енглеских и америчких филмова, али ми као за инат ниједна није долазила на памет.

Не знам из које мождане сфере су стигле и зашто, нити када сам чуо те речи чије значење нисам знао, али сам у једном моменту искористио Драганово присуство у соби да и ја нешто кажем.

– Ју ар вери хендсем. Блади прити вумен – излетело је из мене, док сам сажаљиво гледао у старицу која је била сама кост и кожа. Кад је чуо шта сам рекао и коме сам те речи упутио, Драган се наду, поцрвене у лицу и лепо ме замоли да напустим стан.

– Дошао си да нас зафркаваш и да се изругујеш мојој мами, немоћној старици, срам те било! – бесно изговори на српском, пре него што иза мене тресну вратима. Тек сутрадан, кад сам се смирио и од одличног зналца енглеског језика сазнао да сам бакици говорио да је пријатна, крваво лепа жена, обузео ме стид.

После два дана, истим поводом, обретох се у кући Марковића. Петрова ћерка Марина је добила високо чиновничко место у седишту једне банке у Паризу. У њиховом стану су била укључена три телевизора на којима је са неког ди-ви-дија приказиван час француског. Лепршава, шармантна атмосфера, звуци хармонике и заводљиви глас Францускиње са екрана, као и чашица коњака у мојој руци учинише да и овде, зађавола, проговорим кад није требало. Док су домаћини трчкарали по стану, певушили на француском, давали комплименте, како ми се чинило, једни другима, ја сам заваљен на каучу, повремено поскакивао и са осмехом говорио: "Олала! Олала! Се не па посибл, се не па посибл."

Марковићеве је чудило такво моје расположење, а нису могли ни да докуче којим поводом сам изговарао те речи на француском којима нисам знао смисао. И овде сам изгледа забрљао, јер сам Зорани, Петровој супрузи, док ме послуживала мињонима, рекао нешто што сам давно чуо од клинаца на мору, мислећи да су то речи неке веселе француске песмице.

– Ву ле ву куше авек муа – рекох шеретски климајући главом. Скочи Петар, шчепа ме за гушу и погура до излазних врата. Зорана га је преклињала да не направи неко зло, али је и те молбе изговарала на француском. Тако ме и Марковићи избацише из стана као смеће. Али, у свој тој бруци и метежу, пријало ми је то што је Петар кочијашки псовао на српском.