Opsadno stanje

Imao sam deset godina. Tog jula 1957. letovao sam u Kraljevici, kod Rijeke, i učio da plivam. Samo što sam izašao iz mora i dok se voda još cedila sa mene, prišla mi je grupa studenata iz zavičaja. Počeli su da me ubeđuju kako bi trebalo da odem do usamljene i lepe Nemice, koja se na betonskom zidu sunčala i čitala neku knjigu, i kažem nekoliko reči na njenom jeziku.

Pošao sam k njoj s blaženim osmehom na nevinom dečačkom licu, izgovarajući u sebi onu čarobnu rečenicu koju su studenti smislili. Kad me ugledala na nekoliko koraka od nje, Nemica je spustila knjigu na beton i razvukla osmeh preko celog lica.

– Zi haben zer šen foce – prevalio sam preko usta tih nekoliko reči na nemačkom, čije značenje nisam znao, ali sam ih zauvek zapamtio. Kad je čula šta sam izgovorio, Nemica je razrogačeno gledala u mene, malešnog, i potom mi zalepila takvu šamarčinu da mi obraz i danas, posle 50 godina, još bridi. Udario sam u plač, a studenti su se valjali od smeha. Kasnije sam saznao da sam Nemici rekao da ima lepu onu žensku stvar. Tada sam se zarekao da ću naučiti strane jezike i da me niko više neće tako nasankati.

Zavet nisam ispunio, a tog davnašnjeg događaja sam se setio prošlog utorka i čudnim povodom. Čuo sam da je sin mojih prijatelja dobio neobično povoljnu ponudu za rad u jednoj softversko-inženjerskoj firmi u Americi. Nisam se tome obradovao, jer je to ko zna koji po redu mladi čovek koji odlazi na rad u inostranstvo. Mnogo visokoobrazovane dece mojih poznanika, kolega i prijatelja već je rasuto po svetu. Jednom je ćerka u Vankuveru, drugom u Berlinu, trećem u Njujorku, četvrtom u Sidneju. Moj sin je u Čileu, prijateljev u Parizu, kolegin u Nigeriji...

Kako red i običaji nalažu, zakucah na vrata Petrovića. Sa poklonom u ruci za mladog i darovitog stručnjaka. Na vratima se pojavi Dragan i rukom me zaustavi, kako bi mi nešto saopštio pre nego što uđem u njihov stan.

– Nemoj da te začudi, ali mi smo u jezičkom opsadnom stanju. U kući niko ne govori srpski, već komuniciramo isključivo na engleskom, jer ćemo tako pomoći Milanu da brže usavrši jezik kojim će se ubuduće služiti – objasni Dragan i propusti me u stan.

Iz nekoliko uglova, iz zvučnika, čuo se samo engleski jezik. I članovi porodice, tata Dragan, mama Milena, sin Milan, ćerka Tamara, kao papagaji ponavljali su reči koje su odjekivale stanom. Učinilo mi se kao da sam izbeglica koji je uleteo u neki holivudski film i još ne zna šta ga je snašlo. U dnevnoj sobi, u koju su ukućani ulazili i izlazili, samo smo ja i baka u fotelji kojoj je duša bila u nosu ćutali kao zaliveni. I kad mi je doneo kafu i ponudio rakiju, Dragan je mrmljao na engleskom. Iako ranije nisu taj jezik znali ni da opepele, sada se žrtvuju zbog sina, pa su rešili da ga i oni usput nauče, iako im to u životu kao penzionerima neće trebati. Razmišljao sam kako da se i ja pridružim nastaloj situaciji. Pokušavao sam da se setim nekih rečenica iz kultnih engleskih i američkih filmova, ali mi kao za inat nijedna nije dolazila na pamet.

Ne znam iz koje moždane sfere su stigle i zašto, niti kada sam čuo te reči čije značenje nisam znao, ali sam u jednom momentu iskoristio Draganovo prisustvo u sobi da i ja nešto kažem.

– Ju ar veri hendsem. Bladi priti vumen – izletelo je iz mene, dok sam sažaljivo gledao u staricu koja je bila sama kost i koža. Kad je čuo šta sam rekao i kome sam te reči uputio, Dragan se nadu, pocrvene u licu i lepo me zamoli da napustim stan.

– Došao si da nas zafrkavaš i da se izruguješ mojoj mami, nemoćnoj starici, sram te bilo! – besno izgovori na srpskom, pre nego što iza mene tresnu vratima. Tek sutradan, kad sam se smirio i od odličnog znalca engleskog jezika saznao da sam bakici govorio da je prijatna, krvavo lepa žena, obuzeo me stid.

Posle dva dana, istim povodom, obretoh se u kući Markovića. Petrova ćerka Marina je dobila visoko činovničko mesto u sedištu jedne banke u Parizu. U njihovom stanu su bila uključena tri televizora na kojima je sa nekog di-vi-dija prikazivan čas francuskog. Lepršava, šarmantna atmosfera, zvuci harmonike i zavodljivi glas Francuskinje sa ekrana, kao i čašica konjaka u mojoj ruci učiniše da i ovde, zađavola, progovorim kad nije trebalo. Dok su domaćini trčkarali po stanu, pevušili na francuskom, davali komplimente, kako mi se činilo, jedni drugima, ja sam zavaljen na kauču, povremeno poskakivao i sa osmehom govorio: "Olala! Olala! Se ne pa posibl, se ne pa posibl."

Markovićeve je čudilo takvo moje raspoloženje, a nisu mogli ni da dokuče kojim povodom sam izgovarao te reči na francuskom kojima nisam znao smisao. I ovde sam izgleda zabrljao, jer sam Zorani, Petrovoj supruzi, dok me posluživala minjonima, rekao nešto što sam davno čuo od klinaca na moru, misleći da su to reči neke vesele francuske pesmice.

– Vu le vu kuše avek mua – rekoh šeretski klimajući glavom. Skoči Petar, ščepa me za gušu i pogura do izlaznih vrata. Zorana ga je preklinjala da ne napravi neko zlo, ali je i te molbe izgovarala na francuskom. Tako me i Markovići izbaciše iz stana kao smeće. Ali, u svoj toj bruci i metežu, prijalo mi je to što je Petar kočijaški psovao na srpskom.