Загребачки перформанс

Хрватска је ушла у ЕУ и поново изгубила део суверенитета. Потврдила се Крлежина оцена по којој се хрватска политика увек сводила на тражење новог господара trovare altro signore: Беч, Берлин, Београд, Брисел. Тешко је, наравно, признати да су у социјалистичкој Југославији Хрвати били најравноправнији. Али, на страну то.

Нешто о великој загребачкој журки 30. јуна и о прослави уласка у ЕУ на коју је позван и српски председник – Шешељев војвода. Надреално, збиља или перформанс? Није надреално, али јесте перформанс, бриселски. Ни циничан ни ироничан, него нужан.

Слично се збило још крајем априла када су се у Загребу срели Котромановић и Вучић. Да ли то васкрсава нова српско-хрватска сарадња? Какав је однос између лековитог заборава рата и незаборава мртвих и прогнаних данас? Непромењен. Још увек су херојски наративи и у симболичке структуре центрирани око семантике националне жртве.

Да ли су на свечаности присутни српски и хрватски жестоки патриоти спремни на заокрет и на лековити заборав или их је Брисел нагнао да заједно пију шампањац у Банским дворима? Није овде реч о личностима које су некада живеле од четничке и од усташке опасности, него су горепоменуте високе званице – метафоре импровизоване српске и хрватске политике и непризнате идејнополитичке конверзије.

Као млади јуришници радили су што су желели, а данас као политичари раде оно што морају. Многе су збунили, премда је исти салто мортале већ виђен код В. Драшковића и С. Месића. Упркос свему, овај заокрет јесте позитиван. Али, црв сумње опомиње: могу ли они који су 20 година говорили једно, данас да раде нешто сасвим друго?

Како веровати ранијим љутим шешељевцима и милитантним хрватским бојовницима да ће се залагати за мирољубиву сарадњу? Резерва остаје, чак и ако се клонимо питања има ли политичар право на савест. Оно што је сасвим сигурно јесте да се и 2013. прошлост не свладава, него се само потискује. Можда само до прве прилике, када ће поново проговорити наоружана прошлост Вуковара и „Олује“.

Брисел притиска, ћути и пливај. Али, могу ли сапостојати закавжене прошлости са истоветном визијом европске будућности? На дуги рок тешко, а са краткорочном политиком ништа се битно не може урадити. Узајамно поверење у региону може се повратити само уз обострану систематску критику властитог шовинизма. Све док се не пробуди негативно сећање „шта смо ми другима учинили“, национализми ће удобно живети од онога „шта су они нама учинили“.

Тога нема 2013, као што га није било ни 1993. године. Отуда ни питање како памтити злочине а да ови не постану оружје нове освете није данас мање актуелно. Свладавање прошлости је мукотрпни процес учења како да се живи са свешћу да су злочини део не само туђе, него и наше историје и нашег групног идентитета и да нас ништа не може измирити са тим неделима. Политичари данас говоре нешто друго. Отприлике: „Ви кажете да сте жртве, ми кажемо да смо жртве, у реду извинимо се и оставимо прошлост“.

Ово је краткорочно решење. Дугорочно гледано, ако прошлост не жели да прође, и не треба да прође. Како је контролисати да не експлодира? Тако што и неславну, поред славне прошлости, треба уградити у националне уџбенике историје. Није излаз у томе што су поменути политичари у Загребу признали да се око прошлости не слажу, али да ће сарађивати.

Не, разилажења у региону око ближе прошлости треба стално да узнемиравају и да не дозволе да се прошлост гура под тепих зарад власти или због налога Брисела. Ни субјекти који се извињавају ни они који их на то гоне, као ни они који кажу „оставимо прошлост по страни“, не могу трајно и успешно свладати прошлост.

Закавжене прошлости могу се разоружати тек када се свака нација систематски, а не само протоколарно, суочи с властитим неделима. Не помаже херменеутика суза. И класично мартиролошко питање би требало преформулисати. Запитајмо се да ли смо сви недужни џелати или смо сви одговорне жртве. Код ових запетљаних ствари не треба бежати од самокритичности, јер је основа моралне надмоћи.

И још један предлог. Недостатак мултиетничког сећања би се могао ублажити ако би се уместо споменика незнаном националном јунаку размишљало о подизању споменика незнаном дезертеру из грађанског рата, антимилитаристи Југо-Швејку, који би симболизовао негативно сећање на међунационални рат и на све убијене на овим просторима деведесетих.

Писаца попут Хашека имамо у региону, али би домаћег Швејка требало прогурати у обавезну лектиру. Могу ли то званице из Банских двора?

Професор на Филозофском факултету у Београду