Образовање и реконструкција владе

Већ недељама трају разговори о реконструкцији владе. У недостатку других, ова прилично празна тема пуни ступце новина, док се преко политичара и политичких аналитичара покушава створити јавно расположење против неких министара. Начелно, ради се о замени теза, јер овде нису у питању превасходно персонална решења, већ се ради о томе каква би политика требало да се води. У овом тексту реч је о просвети и науци у Србији, а не толико о министру Обрадовићу, који никада није ни требало да се бави тим захтевним послом.

Базично је питање зашто људи прихватају министарски позив. Да ли се ради о остваривању дечачких снова? Или, можда, о уживању у моћи или илузији исте? Свакако, у највећем броју случајева, не прихватају се огромне одговорности да би нешто корисно урадили. Не ради се овде о већ одавно угаслом Жарку, него о чињеници да се неко прихвата министарске дужности у ресору просвете и науке, упркос чињеници да је стратешка одлука ове владе да се у подизању образовног нивоа и научних потенцијала и технолошке оспособљености становништва не види замајац покретања друштвеног развоја, већ само један мање или више оптерећујући трошак државног буџета. Да је ова тврдња тачна, зорно се види на основу два показатеља: а) улагања у науку у Србији, заједно са кредитом из ЕУ износе око 0,5 одсто БДП-а, што је мање него у већини европских земаља где је просек два процента, а максимум пет процената БДП-а; б) Министарство просвете и науке је из буџета за науку добило мање средстава но што је био случај 2010. или 2011. године, јер 2013. оно располаже са 308 милиона евра, а пре две-три године расподељивало је по 400 милиона годишње, док је буџет за науку ове године мањи око 30 одсто него прошле године.

Стање у просвети је већ годинама очајно, па овогодишњи скандал са „малом матуром“ чини тек врх леденог брега. На Универзитету у Крагујевцу пукла је пре шест година брука о масовној корупцији, и ником ништа. Нико није суспендован с посла, иако је сумња веома основана, па је, чак, и један од оптужених биран за декана, упркос томе што се, због болести, не појављује на судским рочиштима. Уз Крагујевчане, велики број приватних универзитета и факултета је преузео примат од Универзитета у Приштини, јер ипак је лакше отићи по диплому у Београд, Крагујевац, Нови Сад или Зајечар неголи у Косовску Митровицу. Тако је Мегатренд, на којем министар просвете прима плату, уделио диплому у Зајечару и врлом саветнику Ивице Дачића за националну безбедност, оном истом који је један од главних јунака наводних састанака са Мишом Бананом, и докторат Небојши Стефановићу, председнику Скупштине Републике Србије. Потоњи млади човек, који је упркос толиким обавезама у Скупштини стигао и да докторира на тему „Нова улога стратегијског менаџмента у управљању локалном самоуправом (пример града Београда)“, заслужује искрено дивљење. Такође, све похвале заслужује ректор Мегатренда, Мића Јовановић, који је менторски водио ово истраживање, чији ће се резултати, на бескрајну радост Београђана, вероватно и практично остварити.

Истовремено, када је један недостојни члан академске заједнице Србије приметио у Утиску недеље 21. 4. 2013. да је стање на косовскомитровачком универзитету катастрофално, председник Савета Универзитета у Приштини осетио се прозваним да одмах одговори, док је председништво удружења грађана „Српско социолошко друштво“, из којег је, узгред, дотични недостојник својевољно иступио још 23. марта ове године, тек недавно (6. јуна 2013) осудило изгредника због „олако изречених квалификација и генерализација о косовскомитровачком универзитету“. Да ли се квалитет и углед поменутог универзитета након свега променио? Уосталом, Универзитет у Приштини, без обзира на етничку припадност наставног особља, одавно прати добар глас, па ни ССД не би да заостане.

Но, стање је далеко од жељеног и на Универзитету у Београду; јер кад је, примерице, неки докторат поништен због плагијата или неки академски посленик кажњен губитком посла због плагирања, или студент избачен са Универзитета због исте работе? Да ли је могуће да се плагира само у недовољно академски развијеним срединама попут Немачке и Велике Британије, али не и на србијанским универзитетима? За то време се династије башкаре на различитим факултетима Универзитета у Београду („са оца је остануло сину“), клијентелистичка пракса доведена је до савршенства, даровити студенти који вредно и поштено раде или напуштају земљу после дипломирања или таворе, док они који варају, блефирају, или се тек провлаче граде успешну политичку каријеру.

Доцент на Филозофском факултету у Београду