Obrazovanje i rekonstrukcija vlade

Već nedeljama traju razgovori o rekonstrukciji vlade. U nedostatku drugih, ova prilično prazna tema puni stupce novina, dok se preko političara i političkih analitičara pokušava stvoriti javno raspoloženje protiv nekih ministara. Načelno, radi se o zameni teza, jer ovde nisu u pitanju prevashodno personalna rešenja, već se radi o tome kakva bi politika trebalo da se vodi. U ovom tekstu reč je o prosveti i nauci u Srbiji, a ne toliko o ministru Obradoviću, koji nikada nije ni trebalo da se bavi tim zahtevnim poslom.

Bazično je pitanje zašto ljudi prihvataju ministarski poziv. Da li se radi o ostvarivanju dečačkih snova? Ili, možda, o uživanju u moći ili iluziji iste? Svakako, u najvećem broju slučajeva, ne prihvataju se ogromne odgovornosti da bi nešto korisno uradili. Ne radi se ovde o već odavno ugaslom Žarku, nego o činjenici da se neko prihvata ministarske dužnosti u resoru prosvete i nauke, uprkos činjenici da je strateška odluka ove vlade da se u podizanju obrazovnog nivoa i naučnih potencijala i tehnološke osposobljenosti stanovništva ne vidi zamajac pokretanja društvenog razvoja, već samo jedan manje ili više opterećujući trošak državnog budžeta. Da je ova tvrdnja tačna, zorno se vidi na osnovu dva pokazatelja: a) ulaganja u nauku u Srbiji, zajedno sa kreditom iz EU iznose oko 0,5 odsto BDP-a, što je manje nego u većini evropskih zemalja gde je prosek dva procenta, a maksimum pet procenata BDP-a; b) Ministarstvo prosvete i nauke je iz budžeta za nauku dobilo manje sredstava no što je bio slučaj 2010. ili 2011. godine, jer 2013. ono raspolaže sa 308 miliona evra, a pre dve-tri godine raspodeljivalo je po 400 miliona godišnje, dok je budžet za nauku ove godine manji oko 30 odsto nego prošle godine.

Stanje u prosveti je već godinama očajno, pa ovogodišnji skandal sa „malom maturom“ čini tek vrh ledenog brega. Na Univerzitetu u Kragujevcu pukla je pre šest godina bruka o masovnoj korupciji, i nikom ništa. Niko nije suspendovan s posla, iako je sumnja veoma osnovana, pa je, čak, i jedan od optuženih biran za dekana, uprkos tome što se, zbog bolesti, ne pojavljuje na sudskim ročištima. Uz Kragujevčane, veliki broj privatnih univerziteta i fakulteta je preuzeo primat od Univerziteta u Prištini, jer ipak je lakše otići po diplomu u Beograd, Kragujevac, Novi Sad ili Zaječar negoli u Kosovsku Mitrovicu. Tako je Megatrend, na kojem ministar prosvete prima platu, udelio diplomu u Zaječaru i vrlom savetniku Ivice Dačića za nacionalnu bezbednost, onom istom koji je jedan od glavnih junaka navodnih sastanaka sa Mišom Bananom, i doktorat Nebojši Stefanoviću, predsedniku Skupštine Republike Srbije. Potonji mladi čovek, koji je uprkos tolikim obavezama u Skupštini stigao i da doktorira na temu „Nova uloga strategijskog menadžmenta u upravljanju lokalnom samoupravom (primer grada Beograda)“, zaslužuje iskreno divljenje. Takođe, sve pohvale zaslužuje rektor Megatrenda, Mića Jovanović, koji je mentorski vodio ovo istraživanje, čiji će se rezultati, na beskrajnu radost Beograđana, verovatno i praktično ostvariti.

Istovremeno, kada je jedan nedostojni član akademske zajednice Srbije primetio u Utisku nedelje 21. 4. 2013. da je stanje na kosovskomitrovačkom univerzitetu katastrofalno, predsednik Saveta Univerziteta u Prištini osetio se prozvanim da odmah odgovori, dok je predsedništvo udruženja građana „Srpsko sociološko društvo“, iz kojeg je, uzgred, dotični nedostojnik svojevoljno istupio još 23. marta ove godine, tek nedavno (6. juna 2013) osudilo izgrednika zbog „olako izrečenih kvalifikacija i generalizacija o kosovskomitrovačkom univerzitetu“. Da li se kvalitet i ugled pomenutog univerziteta nakon svega promenio? Uostalom, Univerzitet u Prištini, bez obzira na etničku pripadnost nastavnog osoblja, odavno prati dobar glas, pa ni SSD ne bi da zaostane.

No, stanje je daleko od željenog i na Univerzitetu u Beogradu; jer kad je, primerice, neki doktorat poništen zbog plagijata ili neki akademski poslenik kažnjen gubitkom posla zbog plagiranja, ili student izbačen sa Univerziteta zbog iste rabote? Da li je moguće da se plagira samo u nedovoljno akademski razvijenim sredinama poput Nemačke i Velike Britanije, ali ne i na srbijanskim univerzitetima? Za to vreme se dinastije baškare na različitim fakultetima Univerziteta u Beogradu („sa oca je ostanulo sinu“), klijentelistička praksa dovedena je do savršenstva, daroviti studenti koji vredno i pošteno rade ili napuštaju zemlju posle diplomiranja ili tavore, dok oni koji varaju, blefiraju, ili se tek provlače grade uspešnu političku karijeru.

Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu