ПРОСВЕТИТЕЉСКА ДОКТРИНА

Биће да су шест, односно четири, година сувише кратак период да би Џорџ В. Буш савладао основне лекције историје. Рецимо, поглавље које каже да је онај ко не учи на грешкама осуђен да их понавља. Амерички председник, хришћански визионар кога по сопственом сведочењу у политици води рука Господња, послао је 2001. године Јенкије да би се дефинитивно и неопозиво обрачунали са виновницима трагедије 9. септембра: Осамом бин Ладеном и авганистанским талибанима који су прихватили да буду домаћини Ал Каиде.

Две године касније, под плаштом амбиције "ратног председника" који ће ишчистити светско зло и човечанству у лименки "кока-коле" подарити демократију, Буша је његов глобални рат против тероризма одвео у Ирак.

Зашто су покренути и могу ли ти ратови да буду добијени, уз сву помоћ западних савезника и преко ноћи инсталираних локалних режима?

Обе инвазије су, као и 160 ратова и војних операција у којима су Американци учествовали у периоду после Другог светског рата, биле инспирисане интересима. Жеља за политичком и војном хегемонијом, опсесивна потреба за базама свуда по свету, мешање у послове других земаља, нафта.

Како се преко Ирана не може, а да би се успоставила контрола на транзитној рути која од богатих петролејских резервоара Каспијског мора преко Авганистана води до Индијског океана, рат против талибана био је неопходан. Као што је Садамово оружје за масовно уништавање било измишљено да би се дошло до ирачких поља.

Хоће ли Буш победити? Иако је Авганистан потиснут у заветрину пред фијаском много већих размера у Ираку, све се убедљивије уверавамо да се такви ратови не добијају. Свакако не на начин на који станар Беле куће мисли да је то могуће: бруталним освајањем "срца и душа" оних које окупира.

Империјални Британци су у временима "велике игре" у централној Азији покушали да овладају гудурама подно Хиндукуша. Век касније, совјетским следбеницима Брежњевљеве доктрине требала је болна деценија да схвате да се не зна ко је у Авганистану негостољубивији према наоружаним гостима – терен или људи.

Буш се понадао да се историја неће поновити. Каква грешка. Директне последице његових промашаја у процени су улазак терориста у Ирак после обарања Садама и успон авганистанских талибана после пада њиховог режима новембра 2001. И у једном и у другом случају објашњење је једноставно: народи се под окупацијом збијају уз сваког ко нуди отпор.

Талибани су повратили самопоуздање, освежили редове, освајају територију и најављују нападе на Кабул. Њихова кампања против централних власти и снага НАТО-а које их подржавају све је успешнија. Ал Каидини бомбаши самоубице стижу из Ирака. Друм од Џалалабада до Кабула сада је познат као "Багдадски пут". Бледи досадашња процена да тамо где друмови престају, талибани почињу – сада их има свуда.

Колико је ово успех "ученика" ригидне интерпретације ортодоксних школа ислама које забрањују школовање женске деце, музику и плес, а колико неуспех политике освајача који би да их Авганистанци по сваку цену доживе као ослободиоце?

Не сумњам да је колекција грешака почињених у Вашингтону допринела ренесанси талибана. Мање због покушаја наметања система вредности страног једном дубоко традиционалном племенском свету, више због осионе "просветитељске доктрине" да свет треба ускладити са америчким системом вредности, ако је неопходно и силом.

Снаге НАТО-а и амерички војници који их предводе губе тле под ногама. Нису успоставиле централну власт која има ауторитет и којој се верује. Нису уклониле локалне феудалне господаре рата међу мањинским Таџицима или Узбецима, па већински народ Паштуна заштиту очекује од својих – талибана. Прети фрагментација, што би, гледајући шта се догађа по Ираку, Либану и међу Палестинцима, можда и могао да буде осмишљени циљ.

Обнова војске и полиције иде преспоро. Исламисти своје муџахедине могу да плате више него влада у Кабулу јер су светске бирократе највећи део новца од донација и помоћи потрошили на себе.

Нема просперитета обећаног на конференцији у Бону 2001, па се живаљ једне од најсиромашнијих држава света вратио традицији коју су талибани прекинули: узгајању мака. Под демократском паском 37.000 страних војника, Авганистан производи 90 одсто светског хероина.

Сада оно најважније. Са искуством мисија по Босни и на Косову, НАТО је своје снаге први пут у историји послао ван граница Европе, али оно што је требало да буде миротворачка мисија претворило се у рат. Неспремни или невољни да гину у герилском конфликту са брадатим следбеницима муле Мохамада Омара, војници западне војне алијансе ослањају се на тактику која им се чини безбеднија: чим дође и до мањег директног окршаја, у помоћ призову авионе, хеликоптере или артиљерију.

Цивилне жртве беспоштедних бомбардовања из ваздуха, гранатирања циљева са велике удаљености и прекомерне, паничне, употребе силе на земљи, окрећу становништво према талибанима. Најмање трећина од око 2.400 страдалих ове године нису ратници. Окупационе снаге се извињавају и плаћају одштете за мртве, што је слаба утеха народу традиционално познатом по тврдоћи и поносу.

И док Американци покушавају да се извуку тражећи од НАТО савезника попуне у људству, председник Карзаи је "љут и забринут" јер је схватио да му нема спаса уколико се не успротиви онима који су га довели на власт. Отворено је оптужио стране трупе за "убиство" више од 50 цивила последњих неколико дана и Западу поручио да ће од сада морати да поступа онако како то жели његова влада. Парламент захтева обуставу војних офанзива НАТО-а.

Авганистанцима је доста да их неки странци убијају. Талибани то осећају и умешно експлоатишу концепт освете, један од средишњих социјалних кодова авганистанског живота. "Паштун је сто година чекао на освету, и био је задовољан брзо обављеним послом", каже авганистанска изрека.