Нa фејсу са наставником

„Наставниче, видео сам вам фотке на ’фејсу’, мора да сте се супер провели на летовању“, поручио је, ових дана, преко популарне друштвене мреже један седмак свом разредном старешини. Ова његова безазлена порука боље од било каквих анализа показује колико су друштвене промене, глобализација, као и развој савремених технологија, а пре свега интернета утицали на образовање, положај школе и ауторитет наставника.

Поништавање „мале матуре“, проблеми око уписа вуковаца у елитне школе, као и недавни, синдикални протести просветних радника поново су, овог лета скренули пажњу јавности на проблеме нашег образовног система. Али, стиче се утисак да се њима, често приступа површно, сензационалистички или на основу дневнополитичких жеља и интереса, без настојања да се уђе у суштину проблема. То је, вероватно и разлог што већина досадашњих „реформи“ није дала очекиване резултате.

Није спорно да наш образовни систем има многобројне слабости и недостатке, као и да је међу просветним радницима много оних који су залутали у ту професију. Али, без намере да било кога бранимо морамо поставити питање колико су проблеми нашег образовања последица његових слабости, а колико резултат друштвених промена на које „школски систем“ не може да утиче.

Развој савремених технологија пружио је ђацима и професорима бројне могућности, али пред њих поставио и проблеме с којима није једноставно изаћи на крај. Како спречити ученике да лектиру, уместо из књига (наравно у скраћеној верзији), „читају“ на интернету, да преко мобилног „решавају“ задатке из математике, или да различите тестове, на основу којих би требало да буду оцењени проналазе на друштвеним мрежама. Како данас, када су информације свима лако доступне, професор може да сачува свој ауторитет код ученика када он, за разлику од ранијих деценија, више није главни „извор знања“ за своје ђаке – ту улогу одавно су преузели телевизија, интернет итд. Како да се оправда када га ученик исправи, упита за неки податак за који раније није чуо, или када (не)тачност неке његове информације лако провери на интернету. На крају, како да сачува своју приватност и професорско достојанство када све што ради као на длану може да прати сваки његов ученик који га на „фејсу“ има за „пријатеља“.

Да не говоримо колико постојећа економска и друштвена ситуација урушава систем вредности, а тиме и начела на којима почива образовање сваке (нормалне) државе, као и ауторитет наставника. Ђаци одавно знају да одговарајући „друштвени статус“ данас, нажалост, не обезбеђују ни знање, ни врлине којима их (често само декларативно) уче у школи, већ новац, моћ, физички изглед, страначка припадност... Они чују и виде да се диплома може „купити“, да се „лов у мутном“ често исплати више од поштеног рада, да некадашњи „жестоки момци“ преко ноћи постају угледни пословни људи, а рушитељи међународног права творци „хуманистичких начела“ на којима савремени свет почива. Другим речима, њихов систем вредности, начин понашања и ставове све мање креира школа, а све више „животна реалност“ и „ауторитети“ који га окружују.

Стога није ни чудо што се у тим и таквим околностима не сналазе ни ђаци, ни просветни радници, али ни они који креирају и воде наш образовни систем. Ово тим пре што просветне власти у жељи да „реформишу“ образовање често само „преписују“ решења из других држава, не водећи довољно рачуна о нашим специфичностима. Тако се, с једне стране, говори о малом знању ученика из појединих области, а с друге, најављује смањење фонда часова из предмета из којих се о њима учи (мада је фонд часова из многих предмета, попут матерњег језика или историје, код нас међу најмањима у Европи); говори се о развоју пољопривреде, а због „нерентабилности“ (малог броја ђака) најављује укидање сеоских школа...

Очигледно, наш образовни систем налази се пред бројним искушењима. Њихово превазилажење, међутим, не зависи само од оних који у њему раде, већ и од друштва у којем (и због којег) оно и постоји.

Професор историје