Na fejsu sa nastavnikom

„Nastavniče, video sam vam fotke na ’fejsu’, mora da ste se super proveli na letovanju“, poručio je, ovih dana, preko popularne društvene mreže jedan sedmak svom razrednom starešini. Ova njegova bezazlena poruka bolje od bilo kakvih analiza pokazuje koliko su društvene promene, globalizacija, kao i razvoj savremenih tehnologija, a pre svega interneta uticali na obrazovanje, položaj škole i autoritet nastavnika.

Poništavanje „male mature“, problemi oko upisa vukovaca u elitne škole, kao i nedavni, sindikalni protesti prosvetnih radnika ponovo su, ovog leta skrenuli pažnju javnosti na probleme našeg obrazovnog sistema. Ali, stiče se utisak da se njima, često pristupa površno, senzacionalistički ili na osnovu dnevnopolitičkih želja i interesa, bez nastojanja da se uđe u suštinu problema. To je, verovatno i razlog što većina dosadašnjih „reformi“ nije dala očekivane rezultate.

Nije sporno da naš obrazovni sistem ima mnogobrojne slabosti i nedostatke, kao i da je među prosvetnim radnicima mnogo onih koji su zalutali u tu profesiju. Ali, bez namere da bilo koga branimo moramo postaviti pitanje koliko su problemi našeg obrazovanja posledica njegovih slabosti, a koliko rezultat društvenih promena na koje „školski sistem“ ne može da utiče.

Razvoj savremenih tehnologija pružio je đacima i profesorima brojne mogućnosti, ali pred njih postavio i probleme s kojima nije jednostavno izaći na kraj. Kako sprečiti učenike da lektiru, umesto iz knjiga (naravno u skraćenoj verziji), „čitaju“ na internetu, da preko mobilnog „rešavaju“ zadatke iz matematike, ili da različite testove, na osnovu kojih bi trebalo da budu ocenjeni pronalaze na društvenim mrežama. Kako danas, kada su informacije svima lako dostupne, profesor može da sačuva svoj autoritet kod učenika kada on, za razliku od ranijih decenija, više nije glavni „izvor znanja“ za svoje đake – tu ulogu odavno su preuzeli televizija, internet itd. Kako da se opravda kada ga učenik ispravi, upita za neki podatak za koji ranije nije čuo, ili kada (ne)tačnost neke njegove informacije lako proveri na internetu. Na kraju, kako da sačuva svoju privatnost i profesorsko dostojanstvo kada sve što radi kao na dlanu može da prati svaki njegov učenik koji ga na „fejsu“ ima za „prijatelja“.

Da ne govorimo koliko postojeća ekonomska i društvena situacija urušava sistem vrednosti, a time i načela na kojima počiva obrazovanje svake (normalne) države, kao i autoritet nastavnika. Đaci odavno znaju da odgovarajući „društveni status“ danas, nažalost, ne obezbeđuju ni znanje, ni vrline kojima ih (često samo deklarativno) uče u školi, već novac, moć, fizički izgled, stranačka pripadnost... Oni čuju i vide da se diploma može „kupiti“, da se „lov u mutnom“ često isplati više od poštenog rada, da nekadašnji „žestoki momci“ preko noći postaju ugledni poslovni ljudi, a rušitelji međunarodnog prava tvorci „humanističkih načela“ na kojima savremeni svet počiva. Drugim rečima, njihov sistem vrednosti, način ponašanja i stavove sve manje kreira škola, a sve više „životna realnost“ i „autoriteti“ koji ga okružuju.

Stoga nije ni čudo što se u tim i takvim okolnostima ne snalaze ni đaci, ni prosvetni radnici, ali ni oni koji kreiraju i vode naš obrazovni sistem. Ovo tim pre što prosvetne vlasti u želji da „reformišu“ obrazovanje često samo „prepisuju“ rešenja iz drugih država, ne vodeći dovoljno računa o našim specifičnostima. Tako se, s jedne strane, govori o malom znanju učenika iz pojedinih oblasti, a s druge, najavljuje smanjenje fonda časova iz predmeta iz kojih se o njima uči (mada je fond časova iz mnogih predmeta, poput maternjeg jezika ili istorije, kod nas među najmanjima u Evropi); govori se o razvoju poljoprivrede, a zbog „nerentabilnosti“ (malog broja đaka) najavljuje ukidanje seoskih škola...

Očigledno, naš obrazovni sistem nalazi se pred brojnim iskušenjima. Njihovo prevazilaženje, međutim, ne zavisi samo od onih koji u njemu rade, već i od društva u kojem (i zbog kojeg) ono i postoji.

Profesor istorije