Битка за полицију

Постоји ли тежа ноћна мора или дубљи егзистенцијални страх од опасности да вам неки ликови, огромне снаге и никакве савести, отму члана породице и убију на зверски начин? Само ако припадници елитне полицијске јединице, који би у свакој уређеној земљи на планети имали обавезу да се обрачунају са таквим ликовима, ураде то исто, у уверењу да би такав злочин могао да остане некажњен.

На крају тог полицијско-политичког хорора је ухапшен припадник Жандармерије Александар Крстић, који је пуцао у леђа двојици младића и запалио њихова тела како би покушао да сакрије трагове злочина. Социолози, психолози или хуманисти опште праксе ће већ рећи нешто пригодно о дубоким друштвеним поремећајима, у којима припадници елитних полицијских јединица, уместо да постану неки јунаци спотова о безбедности или породичном миру, постају извршиоци најтежих злочина. Али то, готово ритуално пренемагање над „друштвом у коме живимо“ или „костурима из ормара“ неће уплашити добро наоружане манијаке око нас и умирити сасвим обичан свет.

За почетак би било добро да неко објасни како је могуће да је командант Жандармерије стално добијао најбоље оцене и повишице од претпостављених и на основу којих то аргумената, слутњи или димних знакова је смењени командант закључио да његова смена нема никакве везе са злочином него са његовим „старосрпским начином опхођења“. Али на крају тог процеса би неко морао да објасни како се то догодило да се у разговорима о злочину из Рековца, вођеним по коктелима или скупштинским ходницима, као рефрен понавља исто питање – да ли је Дикићева смена још један Дачићев пораз у необјављеним биткама за полицију које се, наводно, воде са коалиционим партнерима од формирања владе.

Још када је прошлог лета формирана тројна коалиција напредњака, социјалиста и регионалиста, неки социолози и дискретни чланови владе говорили су новинарима да није добро да премијер Ивица Дачић буде истовремено и министар полиције, јер се обичним грађанима шаље погрешна порука како је у Србији и даље важније имати контролу над пендрецима него фабрикама. Годину дана касније, Дачић вероватно има већи утицај на инфраструктуру, образовање или стање у српским болницама, него у полицији. Најозбиљнија криза владе догодила се када су у „добро обавештаваним“ медијима освануле информације да је премијер, наводно, повезан са извесним бизнисменом жовијалног надимка Миша Банана, који је важан члан картела Шарић. Неки комедијант случај је удесио тако да је та велики афера утихнула готово истовремено са постизањем сагласности да директор полиције буде Милорад Вељовић, али је та афера некако навикла посматраче политичких неприлика у Србији да сваки следећи скандал или аферу гледају као тихи, никада објављени рат између две моћне странке, које су, изгледа, схватиле да у Србији постоји само једна полиција. Тежина овог злочина ће, можда, помоћи српским лидерима да ту битку окончају.