Преговори

Поруке које је европски комесар за проширење Штефан Филе донео у Београд примљене су као добра вест не само за Србију него и за остатак Западног Балкана, ком се, после много година, поново отварају врата Европске уније. На овакву оцену сенку не може да баци ни то што ће приступни преговори Србије са Европском унијом бити и преговори о нормализацији односа Београда и Приштине ни то што ће трајати дуго и што ће Србија, вероватно, морати да испуни и многе услове који се нису постављали другим земљама. Разлог томе јесте тај што ће преговори, кад једном почну, за дуже време одредити агенду српске политике и подредити је једном циљу, усаглашавању њеног правног и политичког уређења с правним и политичким уређењем ЕУ, то јест оним што се назива „тековинама уније“ (acquis communautaire). Тиме ће се отклонити многе дилеме које су годинама пратиле српску политику, али и смањити простор за популизам, лутање у унутрашњој и спољној политици и ослободити је статуса међународног отпадника који је прати од избијања грађанског рата у бившој Југославији.

Европска унија је, изгледа, схватила своју шансу на Балкану, па из Брисела последњих дана стижу поруке да она овог пута не жели да је пропусти и да ће преговорима са Србијом бити посвећена потребна пажња. Балканска криза је претходне две деценије била извор многих фрустрација Европске уније показујући њену неспремност да се ухвати у коштац с „највећом кризом у свом дворишту“ после пада Берлинског зида. Оваквом ставу у прилог иде и чињеница да преговори са Србијом отварају простор за регулисање других отворених питања на тзв. Западном Балкану, почев од Косова до БиХ, Македоније и др. И ту се крију мотиви новостеченог самопоуздања европске дипломатије. Разлог за опрез могу бити интереси 28 чланица, који нису увек подударни са интересима Европске уније и који ће, вероватно, бити повод непријатним изненађењима током преговора.

За Србију приступни преговори су нова и скупо плаћена шанса да се посвети себи и спроведе реформе које би од ње требало да створе самоодрживо друштво. Они, сами по себи, неће решити проблеме с којима се Србија суочава, а њен циљ је да постане успешан члан ЕУ. Потврду за то може наћи у земљама које чланство у Европској унији није ослободило неразвијености, него их је, штавише, суочило с проблемима које је криза „еврозоне“ даље продубила. То је и разлог што у суседној Хрватској нема много одушевљења због пријема, а прве процене су да ће улазак ову земљу коштати 0,4 одсто бруто националног дохотка, које ће надокнадити тек када и уколико добије једанаест милијарди евра, колико до 2020. очекује из бриселских фондова. Неке балканске земље које су пре Хрватске примљене у ЕУ ову шансу нису искористиле и данас плаћају високу цену лоше утрошених средстава.

Приступни преговори Србије биће, по свему судећи, и најтежи преговори које је до сада водила једна земља са ЕУ. На то је упозорио и Штефан Филе када је своје домаћине у Београду обавестио да је Европска унија одлучила да у њих укључи и питање Косова, вероватно, не само у 35. поглавље него и у остала поглавља преговора. Други разлог крије се у томе што је ЕУ за кандидате „покретна мета“, то јест што се „acquis“ даље развија и што се чак 60 одсто законодавства Европске уније данас разликује од оног о ком су преговарале земље примљене 2004. године. Вишегодишња криза је учинила да су чланице Европске уније веома скептичне према новим кандидатима: развијене земље попут Немачке у њима виде нове потрошаче новца својих пореских обвезника, док неразвијене страхују да ће у њима добити конкуренте за све оскудније фондове. Један немачки дневник је недавно пријем Хрватске без много устручавања означио чак као „ново гробље за тешко зарађени новац немачких пореских обвезника“.

Отуда ће за Србију важно питање бити не само то ко ће добити улогу главног преговарача него и какву ће преговарачку стратегију одабрати. Европске дипломате данас мање брине наш преговарачки капацитет, јер сматрају да је Канцеларија Владе Србије за односе са ЕУ до сада углавном успешно обављала своје задатке, али се много више упозорења може чути о одсуству прецизно утврђених циљева које Србија жели постићи овим преговорима. Не би требало изгубити из вида да током приступних преговора Европска унија није беневолентни саговорник него врло захтеван партнер који жели да оствари своје циљеве и заштити интересе чланица користећи искуство свих досадашњих преговора и несразмерно јачу преговарачку позицију. Подршка почетку преговора ЕУ са Србијом која у последње време стиже из Црне Горе није мотивисана само солидарношћу две земље него и интересом да у приступним преговорима не остане усамљена.

Отуда следи и да „када овације утихну“ и пре него што српски преговарачи седну за сто с бриселским преговарачима Србија мора јасно утврдити своју преговарачку стратегију и тактику, не само као земља која много очекује од ЕУ него и која зна шта жели и још више шта може да постигне чланством. Другим речима, Србија би Европској унији требало да понуди и решења за многа питања пред којима се налази и она али и Западни Балкан у целини. Косово ће бити најважније, али свакако не и једино међу њима.

Професор Факултета политичких наука