Неки нови каплари

Да је жив Тадија Пејовић, математичар, професор Универзитета у Београду и последњи председник Удружења „1.300 каплара”, сигурно би ових дана био у Љигу, уз средњошколце који су се успротивили намери локалне власти да промени име тамошњој Средњој школи „1.300 каплара”. Школарцима у Љигу придружио се већи број старијих суграђана у протесту против тог наума, па је на адресу министра просвете Србије Жарка Обрадовића отишло писмо, уз које је приложена и петиција са 600 потписа. Од министра се тражи да спречи промену имена школе.

Миодраг Старчевић, председник општине Љиг, не одустаје од намере да школи да име по личности из овог краја. Та личност је Владан Средојевић, бивши професор и дугогодишњи директор школе, чија биографија није спорна.

Ћацима је и те како спорно Старчевићево образложење да 1.300 каплара није рођено у Љигу, већ је овде само погинуло. Па зато, ваљда, нема разлога да им Љиг одаје посебну почаст...

Из историје знамо да голобради младићи нису дошли да се одмарају на Рајцу, већ су учествовали, и победили, у једној од најславнијих битака наше историје, у Колубарској бици. Назив 1.300 каплара се односи на недошколоване официре који су послати као појачање Првој армији у Колубарској бици. Чак и они којима је „Википедија” једини извор историјских сазнања, тамо ће лако наћи да је састав ове јединице чинио будући интелектуални крем Србије. Почетком рата велики број младића, како из Србије тако и из Аустроугарске, напустио је школовање и ставио себе на располагање врховној команди. Они су упућени у војну школу у Скопљу. Иако њихова обука није била готова, развој догађаја приморао је врховну команду да их пошаље у борбу. Српска војска је била у повлачењу, деморалисана, са недостатком муниције, Београд је био у непријатељским рукама, за одсудну борбу биле су неопходне све расположиве снаге, због чега су младићима у Скопљу пре времена подељени чинови каплара (отуда и назив) и они су одмах наредног јутра упућени на Колубару и Сувобор. Српска војска је тада извојевала једну од најсјајнијих победа у Првом светском рату, предвођена Живојином Мишићем.

Име љишке школе  представља симбол жртвовања за слободу сопствене земље и народа, јер су их чинили, махом, голобради младићи који су свесно кренули у борбу.

„Срамота ће бити за Љиг и његове становнике, нас ђаке и будуће генерације које ће се уписивати у ову школу, ако се не сачува име ’1.300 каплара’” – навели су школарци у писму министру просвете.

Ни после две недеље, Обрадовић, чија је министарска позиција тренутно под знаком питања, није нашао времена да им одговори.

Прекрајање назива улица, тргова, установа, школа, па и градова обавља се широм Србије по неубедљивим, исхитреним и произвољним критеријумима, све до оног „доста је био његов деда, сада је на реду мој стриц”. А ево и још једног оригиналног објашњења Миодрага Старчевића: „Они су скупина, нама у називу школе треба појединац.”

У Љигу је ово трећи покушај скидања насловне табле. Неки нови каплари са Ибарске магистрале спонтано, по личном осећању и жици правичности, усред летње врелине грунули су: „Доста!”