Асад напредује, Запад блокиран

Док се, утонули у мрак треће године рата који разара њихову земљу, сиријски муслимани придржавају рамазанског поста, црни хумор им помаже да се изборе са смрћу, насиљем и несташицама свих врста.

„Пазите! То што сте чули звук топа не значи да је време да прекинете пост”, каже омиљени виц, алудирајући на традицију да се топом огласи крај дневног уздржавања од хране, пића и секса, и одлазак на први вечерњи оброк, ифтар.

Мсахарати, човек с фесом који пред зору хода улицама да би вернике пробудио и подсетио их да узму храну пре почетка новог дана поста, у сиријским градовима се повукао пред снајперистима и бомбашима.

Збирка трагичних парадокса и грешака у проценама отвара Пандорину кутију Сирије у временима у којима председник Башар ел Асад после две и по године преузима контролу над ратом.

Узнемирени напредовањем режимских снага, чијем је борбеном моралу допринело укључивање либанских хезболаха у конфликт, и упозорењем једног израелског министра који је у јуну наговестио да би Асад могао да победи, побуњеници су се понадали да ће Вашингтон покренути најављене испоруке оружја.

Председник Барак Обама је још августа 2011. изјавио да је „дошло време да председник Асад одступи”, понављао је то од тада без неког прецизнијег плана, да би овог јуна саопштио да је Асад прекорачио „црвену линију” употребом хемијског оружја и обећао војну помоћ.

Али, чекајући с Русима договорену мировну конференцију о Сирији у Женеви, Америка ћути. Не зна шта да ради.

Испоставило се да Обамини планови имају много више ограничења него што се јавно и приватно наговештавало. Побуњеници су разочарани.

„Прича која се сада одвија у Сирији толико је позната да је готово лајтмотив америчке спољне политике”, пише угледни колумниста Дејвид Игнацијус у либанском дневнику „Дејли стар”.

„Вашингтон жели да види промену владе па охрабрује локалце на побуну. Када ти побуњеници изађу на барикаде, политичари се често охладе, схватајући да немају подршку јавности. Тај процес се догађао током мађарске револуције 1956, у Заливу свиња 1961, током Прашког пролећа 1968, програмом с контрама у Никарагви 1984. Догодио се у Либану, Лаосу, на југу Ирака.”

Асад је охрабрен. На домаћем бојишту успешно остварује војну надмоћ коју има. На спољном плану вешто користи ситуацију у којој Запад фактички не зна шта да ради ни с њим ни са Сиријом.

Испоставља се да се побуна против још једног од деспотских режима Блиског истока приближава тачки „нултог збира”: нити су побуњеници у стању да оборе Асада, нити је Запад остварио циљеве реализоване у Либији, нити је моћни сиријски „реис” оно што је некада био.

Мноштво је грешака на свим странама – сиријским, регионалним и светским – али једини прави губитник је Сирија и њених 24 милиона становника: више од 90.000 мртвих, 4,2 милиона интерно и 1,5 милиона у спољном избеглиштву, четири милиона гладних.

Затекнут обртима у Тунису и Египту, Запад се релативно брзо организовао да би контекст Арапског пролећа искористио да сачува конзервативне монархије Залива и уклони непредвидљивог Муамера Гадафија у Либији.

Понадао се да је после година испуњених претњама и санкцијама, али и потмулим похвала Башаровом „реализму”, дошао тренутак да се Сирија „демократизује” и тако одстрани једино упориште амбицијама Русије да сачува неке позиције на Блиском истоку.

Сиријци су, охрабрени догађајима које су гледали на туниској Авенији Хабиба Бургибе или каирском Тахриру, такође имали своја надања. Поверовали су да је дошло време да председник Асад оствари давно обећане политичке реформе тоталитарног, једнопартијског система, да отклони социјалне неједнакости и корупцију тако типичну за арапски свет.

Асад је пропустио своју шансу. То што је шест месеци по избијању мирне побуне укинуо монопол владајуће БААС странке, обећао нови устав и слободне изборе било је већ сувише мало, сувише касно.

Чињеница да Асад и већина око њега припада мањинској шиитској секти алавита, док већину становника чине муслимани сунити, дала је ветар у леђа рачуницама да ће игра на карту секташког сукоба, пре свега у армији, дефинитивно Асаду задати смртни ударац.

Побуна се ширила, а побуњеници су се прихватили оружја. Раширених руку су дочекивали дезертере из Асадове армије. Преузимали контролу над све већим деловима територије.

Истовремено су, тражећи све конкретнију подршку Запада и арапских непријатеља режима у Дамаску, открили колико су разједињени, без лидерства и озбиљно дефинисаних циљева. Тако је жеља да се Асаду виде леђа окупила чудно братство које је почело да збуњује Запад.

Како парирати Асадовим савезницима Русији, Ирану и хезболасима и слати оружје побуњеницима када међу њима главну реч сада воде радикални исламисти Фронта Нусра или Исламске државе у Ираку и Сирији, филијале оних против којих се и даље води глобални рат против тероризма?

То што је Британија пре неки дан забранила Нусру због њених веза са Ал Каидом, само је још један од доказа колико сиријски догађаји измичу контроли оних који би да их воде на даљински управљач.

Док се сиријски опозиционари шетају по светским хотелима с пет звездица неуспешно покушавајући да се на бескрајним састанцима уједине, побуњеничке милиције почеле су на терену да се међусобно убијају у све већем кошмару грађанског рата.

Мале су шансе да ће нови шеф сиријске опозиције Ахмад Аси Џарба објединити савезнике, нити да ће он ове недеље по западним европским престоницама успети да убеди саговорнике да прихвате оружје као једино решење сиријског конфликта.

Британци су већ одустали од слања оружја побуњеницима. Амерички генерал јасно је упозорио Обаму на последице војног ангажмана.

Док се, као у Либији, антирежимске групе туку за поделу плена и пре него што су га освојили, страдају цивили чији омраз према побуњеницима расте.

Многи Сиријци сањају о либерализацији своје земље, али не желе либијски сценарио. Зато војска није пукла по секташким шавовима два огранка ислама, зато ћутљива маса нема ништа против да Асад поново успостави контролу – само да изађу из пакла.

Такав сценарио, Асадовог тријумфа, боље речено Пирове победе, већ подиже косу на глави западних стратега.

Пошто није прошла игра са оптужбама око хемијског оружја које наводно користи регуларна армија – све је, без ваљаних доказа, сувише подсећало на америчке исфабриковане оптужбе својевремено у Ираку – у западним престоницама са зебњом прате извештаје о успесима режимских трупа које враћају контролу над изгубљеним деловима земље.

Тешко је међутим претпоставити да би Асад у скорој будућности могао да поврати читаву Сирији. Што претпоставља болно подељену земљу.

Ако је улазак џихадиста у Сирију, која их је свим силама држала под контролом, један од резултата пројекта „демократизације”, онда је фактичка подела по узору на савремени Ирак други трагични салдо Сиријског пролећа.

Збирка трагичних парадокса и грешака око Сирије незадрживо иде ка салду од 100.000 мртвих.