Царском баштом до купаца

Михајлово код Зрењанина – Две трећине мештана Михајлова у близини Зрењанина бави се повртарством, по чему је ово село познато у целом Банату. Пре неколико година баштованима је добро кренуло, а онда је производња почела да стагнира и сада је све већи број Михајловчана који из својих башти одлазе у индустријске хале.

Већ неколико породица знатно је смањило производњу и отишло у десетак километара удаљену зрењанинску фирму „Дрекслмајер”, где у три смене разапињу електронске каблове који се по свету уграђују у разне типове аутомобила. Плате допру до 35 хиљада, али ради се „на траци”, осам сати непрекидно, и реч је о веома напорном послу. Како то да повртари напуштају њиве и долазе да раде у фабрици и под овим условима?

– И рад у баштама је тежак. Мада те не тера трака, постоје други проблеми – прича Јанош Балинт, један од највећих произвођача поврћа у Михајлову.

Цела његова породица ангажована је у врту. Поред супруге, која је стално с њим, ту су повремено и ћерке Илдика, која студира, и Габријела, која још учи гимназију. Најстарија Изабела завршила је факултет, удала се за Ернеа Киша пошто се овај у њу заљубио и из Дебељаче дошао у Михајлово, и њих двоје сада развијају сопственопољопривредно имање у селу повртара.

– Мањи је проблем да се роба произведе. Гајимо квалитетно поврће, имамо и заливне системе, по потреби ангажујемо сезонске раднике. Тешкоће настају кад поврће треба да се прода. Ни на зрењанинској пијаци за нас нема слуха. Направљена је и нова, али нема простора да нудимо робу на велико. Само тезге, а то иде наруку препродавцима. Највећа добит иде њима – јада се Јанош. Он ипак опстаје, али не и сви остали повртари. – Нема никакве логике – вели баштован – да ми овде у Банату чекамо пред фабричким капијама, а да плодна земља лежи необрађена. Треба улагати и у индустрију, али зашто све власти на доласку увек говоре како је пољопривреда наша велика шанса и онда се ништа не догоди. Размишља ли неко и о пољопривредним зонама и да држава да пет хиљада евра по запосленом у ратарству. Прошле године уништени су нам сви пластеници од великог снега, више од 2.500 квадратних метара. Пластеник ниједна осигуравајућа кућа неће да осигура, па да бар донекле неко с нама подели ризик. Да не говорим о томе како се осећамо кад нам приспеју парадајз или паприка, а онда држава дозволи неограничен увоз овог поврћа, цене падну и испадне да сте целу сезону џабе радили.

Изабела Киш, Јаношева ћерка, с мужем Ернеом улази у озбиљан посао и ниже леје паприка, карфиола, празилука и још десетак врста поврћа. Школа јој помаже да прати прилике.

– Пласман робе је највећи проблем. Највећи корак у овдашњем повртарству је направљен када смо се удружили у„Царску башту”, а то удружење склопило споразум с „Гомексом”, највећим овдашњим трговачким ланцем. Пласман производа преко кућа које се већ налазе на тржишту за нас је највећа шанса, каже Изабела. Држава мора више да помогне, нарочито ако хоће да се спремамо за извоз. Данас се тражи органска храна и ту су потребна озбиљан улагања. До сада нам је држава највише помогла у изградњи система за наводњавање. Покрила нам је 40 одсто трошкова.

Није баш сјајно али повртари се ипак сналазе. Породице Балинт и Киш тесно сарађују. Производе и кукуруз шећерац. С кукурузом и узгојем садница успешно амортизују тржишне ударе који се код продаје поврћа сваки час појављују.