Одлазак иследника америчких председника

„Ми смо једина институција у друштву која може редовно да пропитује председника и учини га одговорним. У супротном, он би био краљ.“

Овако је своју професију доживљавала легендарна америчка новинарка Хелен Томас, вишедеценијски извештач из Беле куће, која је преминула у суботу у свом дому у Вашингтону у 92. години.

Сви значајни тамошњи медији објавили су вест о смрти новинарке која је била пионир међу женама у политичком новинарству. Њена каријера је трајала 60 година.

Због тога што је пратила рад председника од Џона Кенедија до Барака Обаме, због тога што је остајала у првом реду конференцијске сале док су се лидери смењивали, због тога што се није либила да постави најтежа питања најмоћнијим људима планете, колеге су је назвале стварном првом дамом Беле куће.

„Хелен је била истински пионир, отварала је врата и рушила баријере за генерације жена у новинарству“, саопштио је на вест о њеној смрти председник Обама, додавши да због ње ниједан председник, укључујући њега, никада није смео да се опусти.

Највећи део каријере је провела у новинској агенцији УПИ да би 2000. прешла у медијску групацију „Херст”. Увек је била ноћна мора председника којима је постављала незгодна питања.

Новинар „Њујорк тајмса” се присећа да је оштрим гласом постављала дрска питања, док „Вашингтон пост” пише да су та питања понекад звучала као да их је постављала америчка домаћица.

Питала је Ричарда Никсона шта је његов тајни план за окончање рата у Вијетнаму, док је за Роналда Регана имала „посластицу”: са којим правом је Америка напала Гренаду?

Иза ње је остало и то да је током афере „Вотергејт” имала свог инсајдера, супругу блиског Никсоновог сарадника, која јој је открила да је упад у канцеларије Демократске стране био планирана стратегија у кампањи за реизбор председника.

Са Никсоном је иначе ишла на историјски пут у Кину 1972. Линдон Џонсон је из њеног текста сазнао да му је ћерка верена. Интервјуисала је Регана три недеље након што су покушали да га убију у атентату.

Када је Џорџ Буш старији рекао да амерички војни буџет остаје исти и поред тога што више нема СССР-а, Берлинског зида или комунизма у Европи, зачуло се Хеленино питање: „А ко (нам) је непријатељ?”

И поред оваквих питања, можда и зато, многи амерички председници су је поштовали и волели. Ценили су што је директна, што се пробила у мушком свету и остала ту, уз новинарску бележницу, и када је већ одавно требало да се пензионише.

Бил Клинтон јој је за 77. рођендан поклонио торту, док јој је Обама за 89. рођендан послао колаче присећајући се како је, дајући јој реч на својој првој конференцији за новинаре као председник, у фебруару 2009. рекао:

„Хелен, узбуђен сам. Ово је моја инаугурација.“

Једном је отишла предалеко. Назвала је Џорџа Буша млађег најгорим председником у историји. Он је три године није звао на конференције за новинаре, а када ју је коначно пустио, њено прво питање било је: „Зашто сте, у ствари, ушли у (ирачки) рат?” Одмах су се обоје бацили у ватру, прекидајући једно друго, па се више није знало ко води главну реч.

Управо су Хелен Томас највише замерали пристрасност у појединим питањима – противљењу ирачком рату и односима на Блиском истоку, региону који ју је коштао посла.

Њени родитељи су емигрирали из Либана и знало се да је одувек била на страни Палестинаца. Када је на једном пријему рекла да Израелци треба „да се чисте из Палестине”, више нико није хтео да стане иза ње.

Њена каријера завршила се пре неколико месеци. Издала је саопштење да се повлачи, али сви су знали да то нерадо чини.

Хелен Томас је студирала новинарство и енглески језик у Детроиту, где је и одрасла. Била је удата за новинара. Није имала деце.

Говорила је „нисам дама, ја сам новинарка” као и да је срећна што има посао на који иде са осмехом. До краја је важила за понекад пристрасну и увек безобразну новинарку. На ово прво је одговарала да можда она јесте некад необјективна, али и да су многи други репортери исувише благи према председницима, да лако прихватају њихове аргументе као, на пример, Бушов аргумент за улазак у рат у Ираку.

„Ако хоћете да вас воле, не улазите у овај посао”, саветовала је младе колеге.

На другу оптужбу је умела да одговори мало дуже: „Поштујем институцију председника, али никада се не молим у храмовима наших јавних службеника. Дугују нам истину”, или сасвим кратко: „Не постоје безобразна питања.“

Ј. С.