Дом свој

Да ништа није урадио у животу, Бора Ђорђевић Чорба би остао заувек упамћен по својој ауторски видовитој песми „Погледај дом свој, анђеле“ и по опомени исказаној стихом „скини паучину с очију“. Браво, Боро, академиче убијене стварности, која нам се указује уколико смо сами способни да паучину скинемо с очију. Одакле су дошли пауци који нам замагљују стварност у којој живимо у необразованом свету послушника који никада није красио српски народ? Зар смо се толико изопштили из света, изгладнели у „красоти Потемкинових села“ сатераних у реконструкцији наших живота? Продане душе српске „интелигенције” у доба, бог да му душу прости, Милошевића неизлечиво исказују своје јалово, сведено на кукњаву, „мишљење“ о власти. Да не скривамо дом свој, Анђеле, у коме смо приморани да живимо, скини паучину с очију и погледај где живимо – с крпарама на поду, са железницом која за европске стандарде не постоји, на закрпљеним путевима и у претрпаним затворима, на извозу истеране памети која се мери стотинама хиљада.

Анђеле, погледај дом свој који има министарство културе које служи да правда некултуру владајуће номенклатуре, с климоглавим олдтајмерима и глумцима усредсређеним да интерпретирају туђи текст, с непостојећим музејима, кинематографијом изједначеном с народним кухињама, отпуштеним радницима, а свим натераним да пруже руку милостиње. Када већ помињем милостињу коју министарство треба да испроси, поставља се питање зашто нам је потребно такво министарство културе јер, Анђеле, када скинеш паучину с очију, видећеш да се на улицама српских градова гине као да је вежба војске бојевом муницијом.

Погледај дом свој, Анђеле. У нашем дому није нормално положити малу матуру са утиском да је није положио ни ресорни, тамо неки. Ако сте спретни, положићете у Крагујевцу где декан једног факултета одређује цену. Анђеле, не гледај више у свој дом.