Курсом по џепу клијента

Иако Народна банка Србије свакодневно објављује званичну курсну листу она, заправо, представља само оквирну цену стране валуте за тај дан. Банке и мењачнице на основу њега слободно формирају свој курс који је, разуме се, у складу с њиховим интересом. Зато је редовна појава да је курс, нарочито код банака, за који проценат већи него код НБС. На тим наоко малим разликама банке постижу доста добру зараду.

Јуче је индикативни средњи курс НБС био 113,6 динара за евро. Дотле је максимални продајни курс код неких банака за тај исти евро био чак 117, а куповни једва коју пару већи од 110 динара.

У пракси то значи да ће банка у некој трансакцији клијенту евро наплати по курсу од 117, а неће се либити да му евро откупи за само 110 динара. И све је то легално, јер се курс формира слободно. Ако је за утеху, НБС на свом сајту нуди информације о курсним листама свих банака што значи да се може изабрати она код које су ове разлике, према званичном курсу, и најмање.

Међутим, у случају отплате кредита пословне банке не могу да зарачунавају курс какав хоће, као што су чиниле пре ступања на снагу Закона о заштити корисника финансијских услуга 5. децембра 2011. године. Према новим прописима банка је обавезна да, при одобравању и при отплати кредита индексираног у страној валути, примењује званични средњи курс.

Посебна је прича плаћање неког рачуна који је иницијално исказан у еврима као што су туристички аранжмани за иностранство. Агенције зарачунавају максимални, односно продајни курс одређене банке, а наплату курса који је за неколико процената већи од званичног правдају тиме да у тој банци имају рачун. Кад може банка слободно да формира курс зашто не би агенција изабрала банку по којој ће те трансакције да раде. При томе, клијент не може да плати туристички аранжман у страној валути, јер она није званично средство плаћања. Тако се дешава да, на пример, четворочлану породицу курсне разлике на аранжманима коштају од 50 до 70 евра. Очигледно клијенти туристичких агенција не спадају под надлежност Закона о заштити корисника финансијских услуга, јер се одредба о примени званичног средњег курса на њих не односи. Питање је да ли у овој работи све по закону и због чега се тим поводом још нису огласиле инспекције и потрошачке организације.

У НБС кажу да, према одлуци о условима и начину обављања мењачких послова мењач или банка једном дневно, на почетку свог радног дана, слободно утврђује своју курсну листу и она важи до објављивања наредне курсне листе тог мењача.

„Овлашћени мењач курсну листу утврђује у складу с курсном листом за ефективу банке, односно банака с којима има закључен уговор. При обављању мењачких послова мењач примењује куповни, односно продајни курс за ефективу и чекове у распону између куповног и продајног курса из своје важеће курсне листе за ефективу. При откупу и продаји ефективе у једном радном дану мењача – најнижи продајни курс банке, односно овлашћеног мењача по јединици стране валуте за одређену врсту ефективе не може бити једнак његовом највишем куповном курсу за ту врсту ефективе или нижи од тог курса” наведено је у прописима.

Иначе, за обављање мењачких послова мењач може наплатити

провизију највише до три одсто, док банкама тај лимит уопште није прописан, што значи да могу наплатити провизију колико хоће.

Провизија банака сакривена је у минималном и максималном износу курса. То је, уосталом, наведено и на сајту НБС у одлуци о минималним и максималним износима по мењачким пословима банака.

„Минималан износ који банка плаћа приликом откупа јединице одређене валуте састоји се од куповног курса за ефективу банке за ту валуту умањеног за максимални проценат провизије. Максималан износ који банка наплаћује приликом продаје јединице одређене валуте састоји се од продајног курса за ефективу банке за ту валуту увећаног за максималан проценат провизије”.