Голи интерес

Нико не жели трговински рат са ЕУ. Са Хрватском смо решили 98 одсто свих питања. Остао је један – увоз цигарета. Србија, ипак, не прихвата да се и даље по повлашћеним условима увозе цигарете из Хрватске… Све су ово изјаве и ставови нашег министра за спољну и унутрашњу трговину Расима Љајића који је из више углова говорио о проблемима с којима се Србија суочила непуних месец дана после Хрватског приступања породици европских држава.

„Политика” је, разуме се, посветила пуно простора том отвореном, готово огољеном интересу наших суседа, али и протежирању Европске комисије, која је, својим ауторитетом подржала захтев хрватске Творнице духана у Ровињу да и даље у Србију испоручује 1.625 тона цигарета по царини од свега 15, а не свих 57,6 одсто колика је та стопа за ЕУ.

Од почетних, готово помирљивих ставова, све по систему – не рекосмо, избегосмо, дођосмо до веома тврдог става министра Љајића – нема повлашћеног увоза цигарета. Хрватска је у ЕУ, а та чињеница значи да више не важе повољности из ЦЕФТА споразума. Царина за цигарете је толика и она мора да се плати. То што ће Творница духана у Ровињу, која је веома утицајна и на нашем терену, имати додатни трошак од око десет милиона евра – то је срачунати ризик земље која улази у ЕУ.

И то је један пар рукавица у целој овој причи.

Други пар рукавица могао би да буде – који су наши следећи кораци? И ту долазимо на терен голог интереса. Најпре нашег, а потом Хрватске и ЕУ. То што је ЕУ стала на страну своје најмлађе, 28. чланице, није ништа неуобичајено. Дај боже и нама ту слатку муку. Али, о том – потом. Треба прегрмети силне године преговора са ЕУ до тога.

Једно од решења је – оно што је министар Љајић тврдо рекао – нема повлашћеног увоза. У реду. То је наше суверено право. И то наше „не” сасвим је у складу са правилима игре – и нас и ЕУ.

Али, да ли је упутно у јеку припрема за прве званичне сусрете са европским преговарачима, поготово после силних посета и похвала политичког врха ЕУ Србији за кооперативност, рећи – е, па не може то што од нас тражите.

И ту се, као резервна варијанта, појавила могућност повећања наше извозне квоте шећера са 180.000 за још 45.000 тона, јер Хрватска уласком у ЕУ, губи третман преференцијалног извозника кристала. И шта се дешава – Европска комисија саветује нам да то питање оставимо за мало касније, само да не буде мало сутра, и великодушно прихвата повећање квоте од само хиљаду тона! Широке руке. Нема шта. Ни за заслађивање кафе и чаја бриселске администрације.

И ту, поново, долазимо на оно што се зове заједнички именитељ – шта је ту наш интерес. Разумемо хрватски и ЕУ, али хоћемо ли умети и моћи да им предочимо и одбранимо свој? То је сада питање свих питања. За почетак је добро да имамо интерес, као и друга страна, јер су они, вечити, али не би било добро да нас у будућим преговорима дохвате и неке емоције – пушићемо код куће хрватске цигарете и грицкати наш шећер.