Драган Бабић

На почетку јавне делатности Драгана Бабића беше писана реч. Студент Филолошког факултета Универзитета у Београду огласио се крајем шездесетих година прошлог века литерарним прилозима – приче су му објављивали недељник НИН и часопис „Дело”. На крају каријере, прекинуте смрћу, опет се налази писана реч, књига „Путовање на крај језика” (Геопоетика), литература саздана од биографско-документарно-литерарно-есејистичких слојева, искуства и имагинације свог творца, затим наслови „Ти можда мислиш другачије” и „Као мехур од сапунице”.

Али крунски део рада и живота Драгана Бабића припада усменој речи, (раз)говору, казивању. И телевизији. Дошавши млад у млад медиј – чије је једино ондашње седиште била Телевизија Београд – радознао, талентован, образован, могао је ту да нађе широко поље за обделавање. Нудиле су се могућности путовања, истраживања, испробавања форми комуницирања, освајања новог језика који се служи сликом. Прилику да почне нешто свеже, другачије, слободније Бабић је добио емисијом за децу „Двоглед” коју је годинама припремао са Љубивојем Ршумовићем. Да је увек био свестан сопствене личне и професионалне особености, самоуверен и сигуран у своје поступке и приступ телевизији, потврдио је спремношћу да се удружује с такође индивидуално јаким, па и популарним ТВ новинарима. Више од деценије после учешћа у поменутом тандему, Драган Бабић ушао је у још један „групни пројекат”, сарајевски политички ток шоу „Умијеће живљења”. У контрапункту с новинарским стилом Мирјане Бобић-Мојсиловић и Александра Тијанића, био је у овој – за дато време изузетно значајној и занимљивој емисији – истинско мудро тежиште, стишан, смирен, темељит...

У међувремену, низала су се дела из свакако најславније фазе Бабићевог ТВ стваралаштва. Једно је циклус интервјуа под називом „То сам ја” у коме је, не либећи се да износи сопствено мишљење, опаске и запажања, стицао улогу равноправног саговорника знаменитим глумцима, писцима, редитељима. Друго је циклус „Кино-око” где је, као водитељ једне од првих домаћих ТВ дебата „уживо, играни филм узимао само као повод да за тему дана стави важна, често и суштинска питања друштвеног живота – да их смело отвори и подстакне отворену расправу.

Иако је живео по свету, у њему пословао, снимао, преводио... круг је затворио тамо где га је и почео. Вратио се у она места, па и међу оне људе, које је давно упознавао кроз „Двоглед”. Путовао је Србијом, сам, понекад с неким дететом, с неким старцем, укрштао архивске материјале са свежим записима и стварао тако „Националну географију”. И ова документарна серија, као и серија „Крај епохе”, израз је Бабићеве потребе да он сам, као и сви ми заједно, покушамо да разумемо време, место и судбину, да настојимо да нађемо одговоре на питања ко смо, шта смо, одакле смо и куда идемо. Све то чинио је с дубинским интересовањем за цивилизацијске феномене, с изразитим документаристичким нервом и видним интелектуалним поштењем.

Тиме је, на ТВ терен прве деценије 21. века, толико упрљан празњикавим, површним, необавезним ТВ играријама, унео садржаје који враћају достојанство професији и охрабрују млађе колеге које су га с разлогом узимале за професионални узор.

У интервјуу за „Политику”, потписнику ових редова 2001. рекао је и ово: „Изнећу три претпоставке на којима почива моја југословенска/српска ауторска уобразиља, а које се у развијеним, демократским земљама подразумевају – претпоставку о нереду; претпоставку о постојању реда; претпоставку о постојању стандарда. Тим редом. Неред је наше природно стање. Постојање реда је негде другде. Постојање стандарда нужна је утопија којој морамо тежити. А без постојања стандарда телевизијски медиј не може да функционише, јер је то основ сваког професионализма.”

Ваља додати још нешто. На екрану је Драган Бабић деловао не само озбиљно него повремено и мргодно, увек је био изразито критичан, а често ироничан... Али без злопамћења понео се према Радио-телевизији Србије, у којој је почетком деведесетих послат на принудни одмор, а крајем те деценије добио отказ, те се пензионисао. Своја позна и зрела остварења проследио је на екран своје матичне куће, рекавши једном да с носталгијом гледа на РТС, јер је у тој несрећној Абердаревој за тих тридесет година било и доста мојих цигала.

Политике и руководства на тој се адреси мењају – ваљана ТВ дела, попут Бабићевог опуса, остају, постајући класика, део медијске историје и оставштина за будућност.

Бранка Оташевић