Да ли ће Ван Гог спасти Детроит

Прошло је само неколико дана од када је Детроит, највећи град у држави Мичиген, објавио банкрот, а градски кризни менаџер Кевин Ор најавио да ће, ако затреба, и дела детроитског Института за уметност, која улазе у шест најбољих колекција у САД и вреде више милијарди долара, морати да се изнесу на аукцију. Тако би, наводно, продајом дела Реноара, Бројгела, Ван Гога или Матиса био исплаћен део градског дуга у износу од 18 милијарди долара. Иако је, како преносе светски медији, суд одбио захтев за банкрот као неуставан, већ је разматрана идеја да ли би у овој ванредној ситуацији продаја уметничких дела била легална. Ор је објаснио да све што је вредно може да се нађе на аукцији, и да од тога неће бити поштеђени чак ни зоолошки врт као ни стари аутомобили. Уследила је реакција Америчког савеза музеја где је истакнуто да дела могу бити продата само за унапређење „мисије музеја” али не и за оперативне трошкове, као што је овде случај.

У међувремену, и позната приватна Коркоран галерија у престоници САД, основана 1869, понудила је неколико ћилима и тепиха персијске уметности, из свог депоа, њујоршкој аукцијској кући „Садеби”. Њихов кустос је образложио продају рекавши да галерија жели да се више усредсреди на савремену уметност, дизајн и америчку уметност, а тепих је продат за 33,7 милиона долара, што је троструко више од претходног аукцијског рекорда за тепих.

Дејан Поповић, директор наше најстарије аукцијске куће „Мадл’ арт”, наглашава да уколико је нека колекција музеја власништво града, град као оснивач музеја има право да прода градску имовину и намири своју касу, и ту, како додаје, он не види нешта илегално.

– Код нас су, пак, колекције још у социјализму проглашене за национално благо и музеји не могу да отуђе дела иако поседују дупликате или неке мање вредне експонате. Наши музеју нису продавали дела, већ обратно, куповали су их од аукцијских кућа, као што су чинили Музеј града Београда или Музеј примењене уметности. Последњих шест година од наше аукцијске куће музеји нису ништа купили – каже Поповић.

Како додаје, ако дародавац музеју поклони неко дело, ни њега музеј не може да прода уколико је у уговору назначено да је дело неотуђиво или је само музеју позајмљено, за излагање, на ограничени или неограничени период.

Када су банкротирале банке (Беобанка, Инвестбанка, Југобанка), које су куповале слике познатих аутора, држава је продала та дела да би намирила повериоце, и то није ишло преко аукцијских кућа него је дат оглас у новинама и дела су ишла на лицитацију.

Поповић додаје да купци често чекају баш економску кризу како би пале цене уметнина, и примећује да су вредности дела мање познатих аутора данас преполовљене, а познатих (Добровић, Шејка, Љубица Цуца Сокић, Надежда Петровић), чије је слике „Мадл’ арт” купио од приватних колекционара, снижене су за трећину.

Зоран Ерић, кустос Музеја савремене уметности, истиче да у ситуацији када се догоди банкрот, вероватно све мора да иде „на добош”, али наводи да код нас никада није продат експонат из музеја, као и да када су пропале неке наше фирме, примат за куповину слика имали су музеји. Ерић наводи да је Стеделијк музеј у Амстердаму, делом субвенционисана установа од државе, одстранио нека дела из своје колекције тако што је експонате разврстао у четири категорије и најслабија категорија предмета је продата; збирка је прочишћена, депои ослобођени а потом су купљени нови експонати.

– Постоји могућност да музеји позајме дело некој установи на 30 или 100 година, као што је Народни музеј позајмио Мештровићеву „Велику удовицу” Музеју савремене уметности. Председништво Србије такође од нас позајмљује репрезентативна дела, а ми то чинимо и када су изложбе у питању – у Загребу, Паризу. Музеју савремене уметности нуђено је и много дела на поклон и ми примамо свега два-три поклона годишње јер нису ни сви поклони за музеј – каже Ерић.

Директорка приватног Музеја Цептер Ивана Симеоновић-Ћелић каже да се дешавало да Музеј Цептер прода дело неког уметника, уз његову писмену сагласност, пошто је касније набављено врхунско дело истог тог аутора. –Трудимо се да имамо рад сваког уметника из друге половине 20. века и почетка новог миленијума, а не да сакупљамо превише дела од истог аутора – каже Ивана Симеоновић-Ћелић додајући да приватне музеје ништа не спречава да колекције које су сами купили, уколико су присиљени или то желе, касније и продају.