Обама и српски тајкуни

Једна београдска телевизија је пре неколико месеци приказала сјајан документарни филм о америчкој пословној елити која је довела светску економију на руб провалије, па мирно повукла ручку на „златним падобранима” и оставила држави да спасава њихове компаније и инвестиционе фондове како би спасила економску стабилност. Портир у „најбогатијој згради” на Парк авенији био је силно одушевљен кад је почео да ради у здању у коме „спава” неколико стотине милијарди долара, уверен да ће део америчког сна, нека изненадна шанса пасти и на његово раме. 

Да ипак неће постати јунак неког дирљивог холивудског филма схватио је када је сваког петка и недеље сатима износио и уносио непрегледни пртљаг мултимилијардера који су се упутили на скијање или у неку вилу на језеру. „Нико ми није рекао добар дан, а од њих сам само на Ускрс или Божић добијао чек на 50 долара”, рекао је фрустрирани портир који је деловао као заговорник неке економске револуције.

Није јасно да ли је та дирљива слика о неједнакости натерала америчког председника Барака Обаму да подсети да је у протеклој деценији целокупна нова добит завршила у рукама једног процента Американаца, као и да су зараде врхунских менаџера у последње четири године порасле за 40 одсто, док су просечна примања данас мања него 1999. године. „Када се лествице на мердевинама могућности стално размичу, то поткопава саму суштину Америке, идеју да ћеш успети ако напорно радиш”, рекао је амерички председник у говору на малом колеџу „Нокс”.  

Та забринутост због све већих социјалних разлика у земљи сазданој на слављењу тржишта, грађанима Србије делује као неслана шала, јер су у протекле две деценије већ научени да иза готово сваке патриотске, реформске реторике стоји нека превара или манипулација. А најчешће – обична пљачка.  

Нико од социолога или истраживача то није рекао, али се негде у корену те снажне подршке борби против корупције не налази само жеља за елементарном правдом већ и сасвим објашњива, сасвим људска потреба полуочајног грађанина да богати буду кажњени, да проведу у хладној ћелији макар неки месец или буду понижавани у медијима, макар као што су они понижавани у продавницама или на радним местима. Та наталожена социјална фрустрација над понашањем бахате елите би, зато, могла да буде опаснија за владајуће странке од опозиције, западних притисака или домаћег јавашлука. Зато би нека наредна вест да је син неког тајкуна згазио девојку и напустио место несреће могла да буде окидач за праву драму. И да онда буде смештен у ћелију са неким тајкуном, као да и у затворима мора да се сачува подела на елиту и обичне преступнике. И док се, испод прича о реконструкцији владе, гомилају социјалне фрустрације, у јавни живот враћају се, као у неком таласу, тајкуни који су изашли из затвора или ће доћи из изгнанства чим буду скинути са потерница. И вероватно ће тужити државу због повреде њихових права.