Фатална улога

Четвртог јула Америка је прославила Дан независности. Сећамо се, пре 23–24. године, 4. јул је био и овде празник – Дан борца. Од тада свашта се издогађало на територији Југославије, укључујући и најгоре – рат. Нобеловац Пол Кругман у својој колумни у „Њујорк тајмсу“ обележио је Дан независности текстом E pluribus unum („Од свих – један”). Нагласак му је на демократији као главном континуираном обележју САД, од њиховог почетка 4. јула 1776. Дакако, није могао не споменути (бар нека) одступања реалности од тог принципа…

У новембру прошле године на једном предавању за јавност на Колумбија универзитетy у Њујорку, могла се чути тврдња, на пример, да је идеја братства и јединства „комунистичком” вођству Југославије служила само као аутопут у амнезију. Какву амнезију? Према речима коментаторке, идеја братства и јединства уведена је као инструмент заборава, тј. као инструмент који је требало да послужити, како је речено, да се сакрије да је рат од 1941. до 1945. на тлу Југославије био братоубилачки рат. Предавачица тог универзитета занемарила је најзначајнији покрет – партизански, у основи, покрет целог народа – и тај цели сегмент историје свела на усташе и четнике, одступање тако драго новоталасним ревизионстима (илити трудбеницима нелегитимне ревизије недавне прошлости). Такво фалсификаторско редуковање сада се јасно уочава и у терминима који превладавају на многим јавним иступима. Новоталасни ревизионисти, на пример, не називају борбу у Југославији антифашистички већ братоубилачки рат, и уместо НОБ увели су лажну квалификацију за ослободилачку борбу против нацистичке Немачке: грађански рат.

Ревизионисти су неуморни, уверавали су нас, а неке скоро и уверили, да је братство и јединство било наметнуто или да није постојало. Један њихов аргумент базира се на чињеници да се за разлику од пријатеља брат не бира па, као, ми из разних народа нисмо се подносили али због наметнутог братства и јединства морали смо бити скупа. Кад истичу тај аргумент ревизионисти заобилазе неке сличне принципе у које се иначе „куну” као нпр. у библијски принцип љуби ближњега свога. Братска љубав ту им је некако на месту као и идеја јединства у E pluribus unum али никакве им асоцијације с таквим принципима не прораде кад резонују о Југославији. Ако је било у Југославији, у њиховом виђењу, морало је бити зло, ма колико у складу с другим хуманистичким идејама.

А шта показују истраживања? Управо оно што ми многи знамо из властитог живота – да су, у основи, народи Југославије живели у доброј слози. Студија два социолога из Словеније, Рудија Клањшека и Сергеја Флереа из 2011, на пример, показује да распад државе није био израз жеље њених грађана. Студија се заснива на подацима о међунационалним односима из два опсежна општејугословенска истраживања спроведена у годинама непосредно пред распад Југославије. Њихова студија, објављена у престижном часопису за питања етницитета и национализма Nationalities Papers, показује да велика већина грађана Југославије није прижељкивала распад државе чак ни у 1990. Политички су играчи уз добрану помоћ интелектуалаца-националиста припремали и одиграли ту фаталну улогу цепања земље. Они су лажима, неспособношћу, умишљеношћу без покрића и ускогрудошћу произвели трагедију – овог пута то јесте био грађански рат, и руке су им крваве чак и кад мисле да нису, и кривци су за однесене животе и мир милиона. Јасно је да са таквима ни E pluribus unum ни братство и јединство нису имали шансе.

Социолог