Наговештај среће је перфидна казна

Нову збирку прича Јелене Ленголд „У три код Кандинског” објавио је београдски „Архипелаг”. То су приповести „о љубави као просветљујућој  сили живота и сили због које се пати и страда”. Јелена Ленголд приповеда и о старењу, о неочекиваним преокретима који омогућавају лепа и страшна открића о животу, о сновима као увидима у више нивое постојања, о разочарањима… За књигу „Вашарски мађионичар” Јелена Ленголд добила је Европску награду за књижевност, а за ово дело права су продата у Великој Британији, Италији, Чешкој, Мађарској, Пољској, Албанији, Бугарској и Македонији.

Ова збирка прича дочарава све оне наизглед обичне и свакодневне животне ситуације, које када се нагомилају стварају необјашњив терет, али уз достојан иронични подсмех. Нема заваравања?

О, веома грешите! Наравно да има заваравања, свака књига је велико заваравање! Књига је неупоредиво занимљивија од већине живота. И људи у књигама су продуховљенији, смисленији, одважнији, јаче су њихове животне драме. Живот је углавном млак и једноличан, а књиге, на сву срећу, то нису. Књиге су концентрисан живот, сабијен у мали густ простор. Кад би стварни живот био такав, не бисмо то поднели, иако понекад мислимо да баш то желимо.

Толико сте искрени у овом приповедном жанру да се већ и причом поигравате, играте се и самом идејом искрености?

Мени је недавно једна добра другарица казала да је моја искреност нека врста агресије. При том није мислила на неугодне ствари које говорим другим људима, јер то избегавам, већ на моје гласно размишљање о себи самој. Људи понекад желе да им кажете симпатичне, лаке лажи или да напросто нешто прећутите. Дешавало ми се да изгубим људе које волим због тога што сам била превише интензивна, у сваком смислу. Ја не умем другачије, заиста, желела бих да умем, али не умем.

„Људи који су склони да кажу да су изузетно осетљиви, људи који мењају станице на радију, људи који не памте своје снове, људи којима се чини да су невидљиви када ставе наочаре за сунце... Сви ти који никако да се одлепе с мојих прстију па да кренемо чисти свако на своју страну”. Овај одломак хладни је отпор „поседовању најнеопходнијих ствари”, а у ствари врући вапај за једноставном суштином самог живота?

Па тако ми се учинило у последње време: ако човек стекне макар и мало мудрости која долази с годинама, онда треба да почне да се ослобађа свих непотребних терета. Сва поседовања вас коче и ометају. Довољно је што старимо, не морамо још то да чинимо и затрпани нерециклираном прошлошћу, да се еколошки изразим. Лакше је старити чисто, без гломазних кофера, шетајући слободно неким ненасељеним стазама.

Као да ови светови кажу: Јесте бесмислено, јесте тешко, али има тренутака који све оправдавају. Насловна прича говори управо о једној појави надстварног, о гласнику из света уметности, док „Четврти разлог” каже да неке спознаје има смисла чекати. Приче могу да буду удица, лакмус папир за људе, средство завођења, наговештај више свести?

Скоро да не бих имала ништа да додам, могу само да се сложим са свим што сте рекли. Остаје нам да се тешимо да заиста постоје тренуци који све оправдавају, мада се ја никад нећу помирити са тиме зашто су то само тренуци. Све ми се нешто чини да је то најперфиднија казна којом је човек кажњен, тај наговештај среће који повремено добије. А затим следе дугачки периоди празнине и патње, која је ваљда та виша свест. Тада себи и свету објашњавамо зашто све мора да буде баш тако како јесте.

Зашто је баш ова насловна прича посвећена Михајлу Пантићу?

Тај наслов је настао потпуно случајно, у шетњи по једном данском музеју са Михајлом Пантићем. Да се не бисмо погубили по непрегледним ходницима, ја сам му рекла да ћемо се наћи у три код                 Кандинског, а Михајло је узвикнуо: „У три код     Кандинског? Ала би то био добар наслов за причу!” Због тога је ова насловна прича посвећена управо њему, јер је он као рођени писац препознао добар наслов у обичној реченици.

У ком смислу су снови важан мотив збирке, колико вам снови иначе значе?

Са сваком новом књигом себи увек кажем да нећу више стављати у приче никакве снове. А изгледа да у овој књизи има снова више него и у једној до сада. Чини ми се да од снова не могу да побегнем, јер сам уверена да су они подједнако стваран део нашег живота, као и јава. Само су енигматични, говоре језиком симбола, и као такви су за књижевност невероватно изазовни.

Љубав је и у овој вашој збирци чекање, бол, казна, обмана, промашај. Да, љубав нестаје, као што каже један од наслова...

Све нестаје, па нестаје и љубав. Схватила сам полако, али неопозиво, да су ти нестанци љубави заправо наша припрема за смрт, за нестанак наше прве и највеће љубави, љубави према самом себи. Са сваким болним растанком или тихим одумирањем љубави, ми се помало растанемо од себе, помало одумремо, помало смањимо тај грозни страх, јер нам се све мање живи кад нестају наше најјаче животне мотивације. Љубав нам прво подари разлог за живот, учини да репродукујемо живот, а затим нам каже јасно и разложно да нас више не жели. И зато љубав ипак није обмана. Она је више као неки наш гуру, одлучан, суров и неумољив.