Nagoveštaj sreće je perfidna kazna

Novu zbirku priča Jelene Lengold „U tri kod Kandinskog” objavio je beogradski „Arhipelag”. To su pripovesti „o ljubavi kao prosvetljujućoj  sili života i sili zbog koje se pati i strada”. Jelena Lengold pripoveda i o starenju, o neočekivanim preokretima koji omogućavaju lepa i strašna otkrića o životu, o snovima kao uvidima u više nivoe postojanja, o razočaranjima… Za knjigu „Vašarski mađioničar” Jelena Lengold dobila je Evropsku nagradu za književnost, a za ovo delo prava su prodata u Velikoj Britaniji, Italiji, Češkoj, Mađarskoj, Poljskoj, Albaniji, Bugarskoj i Makedoniji.

Ova zbirka priča dočarava sve one naizgled obične i svakodnevne životne situacije, koje kada se nagomilaju stvaraju neobjašnjiv teret, ali uz dostojan ironični podsmeh. Nema zavaravanja?

O, veoma grešite! Naravno da ima zavaravanja, svaka knjiga je veliko zavaravanje! Knjiga je neuporedivo zanimljivija od većine života. I ljudi u knjigama su produhovljeniji, smisleniji, odvažniji, jače su njihove životne drame. Život je uglavnom mlak i jednoličan, a knjige, na svu sreću, to nisu. Knjige su koncentrisan život, sabijen u mali gust prostor. Kad bi stvarni život bio takav, ne bismo to podneli, iako ponekad mislimo da baš to želimo.

Toliko ste iskreni u ovom pripovednom žanru da se već i pričom poigravate, igrate se i samom idejom iskrenosti?

Meni je nedavno jedna dobra drugarica kazala da je moja iskrenost neka vrsta agresije. Pri tom nije mislila na neugodne stvari koje govorim drugim ljudima, jer to izbegavam, već na moje glasno razmišljanje o sebi samoj. Ljudi ponekad žele da im kažete simpatične, lake laži ili da naprosto nešto prećutite. Dešavalo mi se da izgubim ljude koje volim zbog toga što sam bila previše intenzivna, u svakom smislu. Ja ne umem drugačije, zaista, želela bih da umem, ali ne umem.

„Ljudi koji su skloni da kažu da su izuzetno osetljivi, ljudi koji menjaju stanice na radiju, ljudi koji ne pamte svoje snove, ljudi kojima se čini da su nevidljivi kada stave naočare za sunce... Svi ti koji nikako da se odlepe s mojih prstiju pa da krenemo čisti svako na svoju stranu”. Ovaj odlomak hladni je otpor „posedovanju najneophodnijih stvari”, a u stvari vrući vapaj za jednostavnom suštinom samog života?

Pa tako mi se učinilo u poslednje vreme: ako čovek stekne makar i malo mudrosti koja dolazi s godinama, onda treba da počne da se oslobađa svih nepotrebnih tereta. Sva posedovanja vas koče i ometaju. Dovoljno je što starimo, ne moramo još to da činimo i zatrpani nerecikliranom prošlošću, da se ekološki izrazim. Lakše je stariti čisto, bez glomaznih kofera, šetajući slobodno nekim nenaseljenim stazama.

Kao da ovi svetovi kažu: Jeste besmisleno, jeste teško, ali ima trenutaka koji sve opravdavaju. Naslovna priča govori upravo o jednoj pojavi nadstvarnog, o glasniku iz sveta umetnosti, dok „Četvrti razlog” kaže da neke spoznaje ima smisla čekati. Priče mogu da budu udica, lakmus papir za ljude, sredstvo zavođenja, nagoveštaj više svesti?

Skoro da ne bih imala ništa da dodam, mogu samo da se složim sa svim što ste rekli. Ostaje nam da se tešimo da zaista postoje trenuci koji sve opravdavaju, mada se ja nikad neću pomiriti sa time zašto su to samo trenuci. Sve mi se nešto čini da je to najperfidnija kazna kojom je čovek kažnjen, taj nagoveštaj sreće koji povremeno dobije. A zatim slede dugački periodi praznine i patnje, koja je valjda ta viša svest. Tada sebi i svetu objašnjavamo zašto sve mora da bude baš tako kako jeste.

Zašto je baš ova naslovna priča posvećena Mihajlu Pantiću?

Taj naslov je nastao potpuno slučajno, u šetnji po jednom danskom muzeju sa Mihajlom Pantićem. Da se ne bismo pogubili po nepreglednim hodnicima, ja sam mu rekla da ćemo se naći u tri kod                 Kandinskog, a Mihajlo je uzviknuo: „U tri kod     Kandinskog? Ala bi to bio dobar naslov za priču!” Zbog toga je ova naslovna priča posvećena upravo njemu, jer je on kao rođeni pisac prepoznao dobar naslov u običnoj rečenici.

U kom smislu su snovi važan motiv zbirke, koliko vam snovi inače znače?

Sa svakom novom knjigom sebi uvek kažem da neću više stavljati u priče nikakve snove. A izgleda da u ovoj knjizi ima snova više nego i u jednoj do sada. Čini mi se da od snova ne mogu da pobegnem, jer sam uverena da su oni podjednako stvaran deo našeg života, kao i java. Samo su enigmatični, govore jezikom simbola, i kao takvi su za književnost neverovatno izazovni.

Ljubav je i u ovoj vašoj zbirci čekanje, bol, kazna, obmana, promašaj. Da, ljubav nestaje, kao što kaže jedan od naslova...

Sve nestaje, pa nestaje i ljubav. Shvatila sam polako, ali neopozivo, da su ti nestanci ljubavi zapravo naša priprema za smrt, za nestanak naše prve i najveće ljubavi, ljubavi prema samom sebi. Sa svakim bolnim rastankom ili tihim odumiranjem ljubavi, mi se pomalo rastanemo od sebe, pomalo odumremo, pomalo smanjimo taj grozni strah, jer nam se sve manje živi kad nestaju naše najjače životne motivacije. Ljubav nam prvo podari razlog za život, učini da reprodukujemo život, a zatim nam kaže jasno i razložno da nas više ne želi. I zato ljubav ipak nije obmana. Ona je više kao neki naš guru, odlučan, surov i neumoljiv.