„Мацо” и „девојчице” – изрази за омаловажавање посланица

Иако се политиком активно бави више од деценије портпаролка Демократске странке Александра Јерков још не може да се помири са чињеницом да јој у недостатку политичких аргумената њене колеге кажу „Никада те не бих узео за снајку” или јој се обраћају са „девојчице” када желе да је омаловаже. Ништа мање је не нервирају ни њени политички неистомишљеници који констатују да „критика много лепше звучи када је изговара лепа жена”.

„Мислим да се положај жена у политици не разликује битно од положаја жене у животу. Велики број колега сматра да женама није место у политици и знам да су многи шефови странака били у великом проблему када су били суочени са захтевом да у свако треће посланичку клупу ставе даму. У политици су нарочито дискримисане младе жене – ја сам свесна да морам два пута боље да се спремим за јавни наступ да би ме колеге третирале као равноправног саговорника и трудим се да останем мирна када се политичка дебата пресели на лични ниво. Није ми лако, али борим се да што више жена учествује у политичком животу“, искрена је Алексадра Јерков.   

„Ја лично не реагујем на увреде типа ’мацо’ и ’душо’, јер на то не реагујем ни у свакодневном животу. То је нешто са чим живим и трудим се да ме посебно не оптерећује. Мислим да је Народна скупштина слика Србије у малом и да се став према женама у нашој земљи пресликава и у највишем дому. Ми смо овде зато што се неко пре нас борио за све ово, следећем сазиву посланица биће много лакше“, уверена је Марија Обрадовић, посланица Српске напредне странке и координаторка Женске парламентарне мреже. „Иако увек има примера да неко добије ’на поклон’ позицију посланика због система квота које налажу да свака трећа клупа у скупштини припадне дамама, жена која је стигла до парламента у политици је вероватно провела пет до десет година, ’мушки’ је радила у својој странци и борила се са политичким неистомишљеницима и та (политичка) борба њу је ојачала“, додаје Обрадовићева.

Посланица Нове Србије Невена Аџемовић каже да се у српском парламенту осећа „као код куће“ и тврди да се никада није осетила дискриминисаном ни мање вредном због понашања својих колега.

„Лепо се договарамо око свега, са колегиницама често пијем кафу и уживам у женским причама“, прича млада посланица НС.

Међутим, њено задовољство квари осећај да ће бити извргнута руглу када проговори о озбиљним темама.

„Мене су медији веома лоше прихватили и дочекали на нож, јер сам била чланица групе Моделс, а у друштву постоји уверење да жена која лепо изгледа не може да буде паметна и не уме ништа паметно да каже. Дешавало се да будем извргнута подсмеху када причам о важним темама, као што је насиље над женама или брига о човековој околини.. Моја мисија је да помогнем незаштићеним женама да се изборе за већа права. Нисам дошла у парламент да се такмичим – ни са другим женама, ни са мушкарцима, већ да се борим за права угрожених жена – да се починиоцима насиља у породици повећају казне и да одмах иду у затвор, а не да се ствар вуче по судовима и на крају се фатално заврши“, каже Невена Аџемовић. 

Посланица Демократске странке Тамара Трипић констатује да успешним женама у Србији никада није било теже.

„Жена која жели да има каријеру, не само у политици већ у било каквој области привреде стално је на испиту – она мора да буде вреднија од мушкарца, да дође пре свих на посао и да последња оде, да ујутру спреми доручак деци и испрати их у школу и да води рачуна о свом мужу. Јер, ако он оде изгужван на посао то неће бити његова, већ њена грешка, а ако дете има проблем у васпитању то неће бити проблем оца, већ мајке која је то дете запустила зарад каријере. И то је проблем са којим се суочавају све успешне жене, па и жене у парламенту“, констатује Тамара Трипић.

Њено мишљење дели и посланица УРС-а Јелена Травар Миљевић која додаје да „мушкарца политичара на састанку нико неће питати – ко ти чува децу“. Она, међутим, сматра да је „много теже доћи у скупштину него радити у њој“.

Посланица Нове Србије Дубравка Филиповски са поносом истиче да су „1991. године биле три жене у парламенту а данас их је 81” и подсећа да је први пут у историји српског парламента сваки трећи посланик – женског пола. А то, према њеном мишљењу, утиче и на чињеницу да је „овај сазив парламената толерантнији и да постоји већа култура дијалога“.

„Оно што нам недостаје јесте већа женска солидарност и подршка једна другој. Мој је утисак да се жене у парламенту не осећају као припаднице „слабијег пола” због понашања својих колега, већ можда због чињенице да се оне налазе у одборима који се тичу културе, информисања, социјале и људских права. Тамо где су сконцентрисани новац и моћ – ту су мушкарци“, констатује Дубравка Филиповски.

Посланица ДС Гордана Чомић оцењује да у парламенту има све више дијалога, а све мање дискриминације жена и додаје да је формирање Женске парламентарне мреже допринело томе да се даме у парламенту осећају као код своје куће.