Кинески валутни синдром

Курс кинеског јуана последњих месеци je велика међународна економска тема. Запад оптужује Кину да вештачки одржaва ниску вредност своје валуте и политику курса користи као инструмент подстицања извоза. По овој тези, огроман суфицит текућег биланса као и фантастичне девизне резерве које је Кина акумулирала директна су последица курсне политике.

Од 1994. до средине 2005. године Кина је водила политику фиксног курса везаног за долар. Јула 2005, политика је промењена – јуан је ревалвираo за 2,1 проценат, а најављено је и његово ограничено флуктуирање према валутној корпи. Критичари кинеске валутне политике, међутим, тврде да се ништа битно није променило и да Кина наставља са старом праксом потцењеног курса. По неким проценама курс би морао бити коригован за целих 40 процената, далеко више него шест одсто, колико је јуан ојачао до сада. Кина је свесна ризика које оваква политика курса изазива – могућност трговинског рата са Западом као и увођење протекционистичих мера према Кини.

Промену економске политике кинеско руководство је најавило још крајем 2004. године. Привредна експанзија би се доминантно стимулисала јачањем домаће тражње, а не као до тада – само извозом. У том концепту, становништво и држава би требало више да троше – за кинеске произвођаче свеједно је да ли њихову робу купују Кинези или Американци. Политика стимулисања раста домаће потрошње чини се логичном и популарном мером јер подразумева и раст животног стандарда. У тaквом сценарију, јуан би могао да ревалвира, а да то не угрози привредни раст.

Кинезе, међутим, није лако натерати да троше – делом зато што азијски народи имају другачије потрошачке навике, а делом и зато што је кинески социјализам необичан. Кинеска држава је штедљива и воли да троши на инвестиције, али не и на грађане. Преко 50 процената трошкова здравствене заштите Кинези покривају сами. Школовање деце, чак и основно образовање, делом финансирају родитељи. Само мањина полаже право на државне пензије, које су уз то и изузетно ниске. Због свега овога Кинези су принуђени да раде оно што им ионако иде од руке – да штеде: они у просеку стaвљају четвртину својих прихода на страну. Социјализам није размазио Кинезе.

Да би Кинези почели да троше држава мора поднети знатно већи терет финансирања социјалне и здравственe заштите као и образовања. Тако би се растеретили кућни буџети и грађани би добили више простора за личну потрошњу. Овај процес је веома дуг, подразумева сложено пореско и буџетско реструктурисање, а Кина није држава која у промене улази вратоломно.

Без обзира на жеље, експанзија извоза остаје, бар за сада, најјача полуга привредног раста. Кини је раст потребан да би омогућио колосалан социјални подухват који је у току. Преко 300 милиона људи би се у наредним годинама морало преселити из села у градове, добити посао и кров над главом. Тај број отприлике одговара целокупном становништву Европске уније. За Кину је зато привредни раст питање свих питања. Процес овог пресељења је додатно отежан и карактером економског раста у глобализованом свету – велика продуктивност онемогућава брзо апсорбовање армије новопридошлих. Упркос огромним инвестиционим улагањима и економском успеху, раст запослености се у Кини последњих година креће око само један одсто. У апсолутним износу то износи око шест до седам милиона нових радника годишње – готово цела Србија, али мало за Кину.

У одбрани своје економске политике Кина има неколико снажних аргумента.

Политика фиксног курса је вођена и када Кини то није одговарало. Током велике финансијске кризе с краја деведесетих, земље југоисточне Азије су девалвирале своје валуте како би поправиле конкурентност. Кина то није радила и својом политиком је допринела смиривању опасне кризе.

Кина је и једно од најотворенијих светских тржишта. Учешће увоза у односу на бруто домаћи производ је веће у Кини него у било којој моћној светској економији. Курс јуана, на пример, не смета азијским извозницима за које Кина постаје најважније тржиште. Истовремено, огроман део производних капацитета Кине је у власништву странаца, па би евентуалне трговинске санкције Кини биле бумеранг.

Јефтина кинеска роба врши притисак на остале произвођаче и доприноси снижавању цена индустријске робе. Кинеска роба и конкуренција су један од разлога ниске стопе инфлације у развијеним зељама. Запад се "примио" на јефтину кинеску робу.

Коначно, и најважније, критика Кина као да прикрива фрустрације и отпор западних држава, САД поготово, у прихватању "врлог новог" глобализованог света који су сами створили. Кина је прејака да би прихватала диктат, а глобализација није a la carte. Кина ће свакако морати да мења своју економску политику јер је то и у њеном интересу. Тај процес је, међутим, двосмеран, па тражи промену и економске политике западних земаља. Жртве су неминовне и на једној и на другој страни. Запад ће морати још више да ради, да додатно смањује буџетске издатке и тањи социјалну мрежу, отприлике онако како то Немачка управо покушава да чини.