Kineski valutni sindrom

Kurs kineskog juana poslednjih meseci je velika međunarodna ekonomska tema. Zapad optužuje Kinu da veštački održava nisku vrednost svoje valute i politiku kursa koristi kao instrument podsticanja izvoza. Po ovoj tezi, ogroman suficit tekućeg bilansa kao i fantastične devizne rezerve koje je Kina akumulirala direktna su posledica kursne politike.

Od 1994. do sredine 2005. godine Kina je vodila politiku fiksnog kursa vezanog za dolar. Jula 2005, politika je promenjena – juan je revalvirao za 2,1 procenat, a najavljeno je i njegovo ograničeno fluktuiranje prema valutnoj korpi. Kritičari kineske valutne politike, međutim, tvrde da se ništa bitno nije promenilo i da Kina nastavlja sa starom praksom potcenjenog kursa. Po nekim procenama kurs bi morao biti korigovan za celih 40 procenata, daleko više nego šest odsto, koliko je juan ojačao do sada. Kina je svesna rizika koje ovakva politika kursa izaziva – mogućnost trgovinskog rata sa Zapadom kao i uvođenje protekcionističih mera prema Kini.

Promenu ekonomske politike kinesko rukovodstvo je najavilo još krajem 2004. godine. Privredna ekspanzija bi se dominantno stimulisala jačanjem domaće tražnje, a ne kao do tada – samo izvozom. U tom konceptu, stanovništvo i država bi trebalo više da troše – za kineske proizvođače svejedno je da li njihovu robu kupuju Kinezi ili Amerikanci. Politika stimulisanja rasta domaće potrošnje čini se logičnom i popularnom merom jer podrazumeva i rast životnog standarda. U takvom scenariju, juan bi mogao da revalvira, a da to ne ugrozi privredni rast.

Kineze, međutim, nije lako naterati da troše – delom zato što azijski narodi imaju drugačije potrošačke navike, a delom i zato što je kineski socijalizam neobičan. Kineska država je štedljiva i voli da troši na investicije, ali ne i na građane. Preko 50 procenata troškova zdravstvene zaštite Kinezi pokrivaju sami. Školovanje dece, čak i osnovno obrazovanje, delom finansiraju roditelji. Samo manjina polaže pravo na državne penzije, koje su uz to i izuzetno niske. Zbog svega ovoga Kinezi su prinuđeni da rade ono što im ionako ide od ruke – da štede: oni u proseku stavljaju četvrtinu svojih prihoda na stranu. Socijalizam nije razmazio Kineze.

Da bi Kinezi počeli da troše država mora podneti znatno veći teret finansiranja socijalne i zdravstvene zaštite kao i obrazovanja. Tako bi se rasteretili kućni budžeti i građani bi dobili više prostora za ličnu potrošnju. Ovaj proces je veoma dug, podrazumeva složeno poresko i budžetsko restrukturisanje, a Kina nije država koja u promene ulazi vratolomno.

Bez obzira na želje, ekspanzija izvoza ostaje, bar za sada, najjača poluga privrednog rasta. Kini je rast potreban da bi omogućio kolosalan socijalni poduhvat koji je u toku. Preko 300 miliona ljudi bi se u narednim godinama moralo preseliti iz sela u gradove, dobiti posao i krov nad glavom. Taj broj otprilike odgovara celokupnom stanovništvu Evropske unije. Za Kinu je zato privredni rast pitanje svih pitanja. Proces ovog preseljenja je dodatno otežan i karakterom ekonomskog rasta u globalizovanom svetu – velika produktivnost onemogućava brzo apsorbovanje armije novopridošlih. Uprkos ogromnim investicionim ulaganjima i ekonomskom uspehu, rast zaposlenosti se u Kini poslednjih godina kreće oko samo jedan odsto. U apsolutnim iznosu to iznosi oko šest do sedam miliona novih radnika godišnje – gotovo cela Srbija, ali malo za Kinu.

U odbrani svoje ekonomske politike Kina ima nekoliko snažnih argumenta.

Politika fiksnog kursa je vođena i kada Kini to nije odgovaralo. Tokom velike finansijske krize s kraja devedesetih, zemlje jugoistočne Azije su devalvirale svoje valute kako bi popravile konkurentnost. Kina to nije radila i svojom politikom je doprinela smirivanju opasne krize.

Kina je i jedno od najotvorenijih svetskih tržišta. Učešće uvoza u odnosu na bruto domaći proizvod je veće u Kini nego u bilo kojoj moćnoj svetskoj ekonomiji. Kurs juana, na primer, ne smeta azijskim izvoznicima za koje Kina postaje najvažnije tržište. Istovremeno, ogroman deo proizvodnih kapaciteta Kine je u vlasništvu stranaca, pa bi eventualne trgovinske sankcije Kini bile bumerang.

Jeftina kineska roba vrši pritisak na ostale proizvođače i doprinosi snižavanju cena industrijske robe. Kineska roba i konkurencija su jedan od razloga niske stope inflacije u razvijenim zeljama. Zapad se "primio" na jeftinu kinesku robu.

Konačno, i najvažnije, kritika Kina kao da prikriva frustracije i otpor zapadnih država, SAD pogotovo, u prihvatanju "vrlog novog" globalizovanog sveta koji su sami stvorili. Kina je prejaka da bi prihvatala diktat, a globalizacija nije a la carte. Kina će svakako morati da menja svoju ekonomsku politiku jer je to i u njenom interesu. Taj proces je, međutim, dvosmeran, pa traži promenu i ekonomske politike zapadnih zemalja. Žrtve su neminovne i na jednoj i na drugoj strani. Zapad će morati još više da radi, da dodatno smanjuje budžetske izdatke i tanji socijalnu mrežu, otprilike onako kako to Nemačka upravo pokušava da čini.