Чувари невиности

Своју аферу „Индекс“ Хрвати су окончали за осам месеци. Наша је много жилавија и дуговечнија. Крагујевачки професори осумњичени да су продавали испите и дипломе и те како су на својим местима. Многи су напредовали, па су данас, седам година од избијања скандала, углавном недоступни правди.

Тек пре десетак дана, после вишегодишњег преклињања, суд је успео да умилостиви декана крагујевачког Правног факултета да се појави на рочишту. Човек иначе тврди да је озбиљно болестан, да има читав списак непријатних тегоба, које га ипак не ометају да руководи високом школом за производњу часних судија. Коначно, у суд је дошао помажући се штапом.

Била је то патетична илустрација, можда опасна симболика стања у морално посрнулом српском правосуђу. Чак и ако се стриктно држимо претпоставке о невиности, све док суд не каже своје. Ако му се уопште прохте да каже.

Без разрешења афере „Индекс“, наводна борба против корупције у Србији свакако ће се претворити у отужно популистичко пренемагање. Ништа није толико важно колико „производња“ академски валидних кадрова, будућих судија, а посебно тужилаца и адвоката. Тек кад се оконча крагујевачка мрачна сага, може се поузданије наставити борба против корупције, ако се тај процес и даље тако зове.

Крагујевачки скандал и његов епилог јесу етички и вредносни белег данашње државе. Без докидања те хипотеке, све приче о „модерној европској Србији“ биће само фантазмагорична ода нечему што није могуће. Утопија о путу који не постоји. А ево и због чега.

Ово је само варијанта истрошеног стереотипа: без права и правде нема говора о слободи људи и елементарном цивилизацијском спокоју. Кључно питање гласи: ко нама у Србији, у српским судовима дели правду? Ко суди и дели правду онима који се терете да су продавали испите и дипломе, за паре или скупе аутомобиле?

Дакле, колико има часних судија које су купиле своје дипломе?

Уверен сам, а можда се и варам, да огромна већина људи у судовима и тужилаштвима поштено ради свој посао. И да нису одговорни што систем не ради. Али, ако постоји макар један који је своју диплому купио по тржишној цени коју је одредила група невиних професора и то је превише.

Српска јавност је свих ових седам година, колико јунаци „Индекса“ ревносно производе нове кадрове, подељена у погледу етичке димензије афере. Неки правници сматрају да без правоснажне судске одлуке нема места којекаквим моралним санкцијама. Ко би се и тиме бавио? Ако постоји дилема о природи дела (да ли га је уопште било), чему позивање на одстрањивање угледних професора из наставног процеса?

Могло би се појмити како етика, у свом изворном смислу, нема никакве везе с јавним вредновањем друштвене патологије. Ако, наравно, нема судског епилога. По томе је суд врховни морални арбитар у друштву које има хаотичан вредносни систем. А то би могло бити дато на процену и оним судијама који су настали као карикатурални сурогати у купопродајним лабораторијама.

То је капитална сумња која разједа српско друштво. Без отклањања тог нивоа скепсе, неће бити почетка преговора у Бриселу. Са оваквим правосуђем свакако не.

Професор Марко Павловић са Катедре за јавно право Правног факултета у Крагујевцу сматра да је афера „Индекс“ огледало срамоте нашег правосуђа. У многим интервјуима, професор се бавио креативним моделима опструкције права у процесу јунацима афере.

Полицијски инсајдер Томислав Спасић, који је „куповао“ испите, имао је у индексу 11 солидних оцена, а да ниједном није полагао неки испит. Његово сведочење судије су углавном игнорисале, а полицијски снимак примопредаје пара још није приказан.

Професор Павловић је покренуо иницијативу за „пресађивање“ једног немачког члана Закона о кривичном поступку (132а) у наш ЗКП, који омогућује судији да на почетку процеса, ако то сматра целисходним, донесе решење о забрани оптуженом да се бави својом професијом до окончања поступка.

Немци су били задовољни том идејом спасоносног калемљења, али она је наишла на ћутање у врховима власти, чак и међу стручним људима од угледа. Да ли их нешто или неко плаши или напросто сматрају да је то решење кршење могућности бесконачне опструкције?

„Индекс“ тако постаје метафора и симбол. Тек последњих година брза производња неуких људи с високим образовањем мерило је високе продуктивности неких приватних факултета. Било је генијалних студената који су „давали“ и две године за месец дана.

А онда су и осмошколци, уз помоћ родитеља, почели да купују малу матуру. Одговорних нема, осим једне жене из „Службеног гласника“. Да ли је тестове изнела у грудњаку или помоћу „флеша“, показаће истрага. Свеједно, пут наше деце према индексу, отворен је.