Где год кренеш – ДНК

Јуриј Нечипоренко, руски писац, доктор биофизике, стручњак за ДНК, професор на Универзитету Ломоносов и културолог учествовао је на овогодишњем 32. међународном сусрету преводилаца у Београду. Искористили смо прилику за разговор са интелектуалцем ренесансне свестраности који, причајући о својим интересовањима, нашим читаоцима најпре приближава везу дезоксирибонуклеинске киселине и естетичког погледа на свет.

– ДНК је врло лепа структура која се састоји из две нити у међусобном преплету, које личе на мушки и женски принцип. Ја проучавам теорију ДНК и начин на који је она организована. ДНК одређује постојање човека, његове гене, развој и културу, а опис њене грађе у извесном смислу подсећа на опис света уопште. И због тога теоретичар ради као писац. Он прави и истражује моделе, а најважније је изградити леп модел. Представе о естетици простиру се на цео свет (аудитивни, научни, литерарни). И теоретичар који се бави биофизиком и критичар који се бави поезијом чине сличне ствари. Они процењују лепоту, и труде се да то испричају другима. Ја чиним исто...

Ерудита Нечипоренко на Ломоносов универзитету предаје и психологију новинарства, и позоришну уметност студентима физике. Објашњава да студенти физике имају веома развијену рационалну страну мозга, и врло неразвијену ону другу, емоционалну.

– Настојимо да студенти постану универзалније и хармоничније личности зато што је физика веома тешка и строга наука. Ако човек нема појам о лепоти, не може да се бави физиком јер ће у том случају направити бомбу која ће уништити човечанство. Важно је да у естетском смислу развијемо физичаре како они не би чинили ништа опасно. Академик Сахаров је прво направио хидрогенску бомбу и предложио да се она баци на Америку, а онда рекао да се треба предати Американцима. Да се као студент бавио уметношћу, не би се тако нагло бацао из једне крајности у другу, каже гост 32. преводилачких сусрета. За разлику од нуклеарних, Нечипоренка питамо за другу "опасност", и његов став о теми преводилачког скупа – "могу ли мали језици опстати у ери интернета".

– Константин Леонтјев каже да је богатство живота у његовој сложеној разноврсности. Свака мала култура је као један цвет и не смемо да је изгубимо. Морамо да чувамо и камилицу, и јоргован и разно друго цвеће. Нико не може да им забрани да постоје и да каже да треба гајити само руже јер су оне најлепше и најскупље за продају. И стара пословица каже: "Нека цвета хиљаду цветова". Исто је са језицима. Човек може да се одрекне свог сопства (језика као првог елемента идентитета), и да извршава туђе задатке, или да постане свестан себе и комуницира са светом на истом нивоу. Да сачува свој идентитет и да га не поједностави. То је изазов који пред нас поставља глобализација.

Део решења Нечипоренко види у начину образовања...

– Да би отишао у иностранство, човек прво мора да се формира као личност. Бруцош који оде у Америку губи свој начин мишљења и више не може да га врати. Ако на усавршавање оде човек који је дипломирао или је магистар, он са другима комуницира на равној нози. Њему нуде да објављује књиге, води лабораторију, да диктира сопствене услове а не да се потчињава. Ово није могуће решити на државном нивоу јер је реч о личном изазову сваког појединца, каже Нечипоренко додајући:

– То зависи и од одређења човека. Како схватате шта је то човек. Петрарка је говорио да дефиниција човека подразумева напоре које он стално мора да чини да би био човек. Чим потреба за напорима нестане, он постаје сита животиња и више му ништа није потребно. Да није културе и даље бисмо трчали голи и тукли се око жена, а пошто она ипак постоји, можемо да се договарамо.

Уколико се један народ уздигне у тим напорима, да ли ће тада слика коју други имају о њему бити једнака оној коју он има о себи?

– Ето везе са проблемом превода. Да бисмо се разумели треба да имамо много заједничког и мало различитог. Мушкарац и жена се довољно разликују и по томе интригирају једни друге. Разлика стимулише интересовање. Зато и постоје загонетни биолошки закони, па неки људи према другима осећају симпатију а други не. Исто је и са народима и то треба увек имати на уму. На Сусрету преводилаца неко је рекао да уколико народи не би познавали књижевност својих суседа, не би могли да утичу једни на друге, каже Нечипоренко који је у Београд дошао као председник Друштва пријатеља Гајта Газданова, писца који се појавио као фигура која спаја наше две земље. – Кроз Газданова сам видео Србе. Газданов гласа за племенитост и витештво, а то су особине које ви цените. После Русије, Србија је једина земља у којој су објављена његова Сабрана дела (превод Душко и Зорислав Паунковић, издавач "Паидеја"), и испада да перцепција Газданова на Западу иде преко Србије.