Гуливер, обавезна лектира за посланике

Премда смо свесни да је људској природи од искона својствено да поједине давне догађаје, појаве и личности, посматра са неком врстом болећиве носталгије, да их, после провлачења кроз фиксир времена, донекле улепшава и ретушира, не можемо да се отмемо утиску како је некада, у стара времена, много тога изгледало боље него данас. Узмимо, на пример, нешто што нам је посебно блиско, а то су седнице парламената и народних скупштина које су изгледале другачије него у наше време.

Засићени поступцима појединих посланика, који су нас најпре згражавали, а на које смо се, бар привидно, опоро и безвољно свикли, затечени бујицом приземних дисквалификација и несувислих увреда, које једни другима упућују представници народа, хитро мењамо телевизијски канал и узалуд покушавамо да заборавимо оно што смо чули и видели.

Полубогови и силеџије

И у другим државама, међу којима су и оне које слове као напредније у демократији од нас, нису ретки случајеви потезања, хватања за ревере, гушања, поливања водом, па понекад смо сведоци да пукне и нека заушница. Отужна и излизана флоскула, која се том приликом подастире, а односи се на то да сваки народ има парламент какав заслужује, теши нас умерено или, вероватније, чини још више потиштеним.

Занимљиво је напоменути да својевремено још енглески књижевник и публицист Џонатан Свифт (1667-1745) износио прегршт примедаба на учеснике парламента и његов рад. У фантастичном путопису "Гуливерова путовања", објављеном 1726. године, којим је стекао светску славу, покушао је да упореди парламент свог времена и римски Сенат. Није на одмет додати да је његов спис пре свега био сатира на политичке прилике у оновременој Енглеској, али, шире гледано, представљао је и својеврсну поругу читавом људском роду и његовим установама. Свифт бележи: "Пожелео сам да се римски Сенат појави преда мном у једној великој дворани а савремена скупштина, као одраз у огледалу, у другој. Онај ранији Сенат изгледао је као скупштина хероја и полубогова; овај други личио је на гомилу торбара, џепароша, друмских разбојника и силеџија …" Да не буде забуне, ово су речи Џонатана Свифта и односе се на Енглеску и њен парламент у првој половини 18. столећа.

И, заиста, треба се само сетити говора, које су у римском Сенату држали Марко Порције Катон Старији или Цицерон, величанствених беседа достојних да се свака њихова реч уклеше у мермер. Реч је о људима широких погледа, изванредне луцидности и далекосежних предвиђања, људима беспрекорне правичности, сјајне домишљатости и привржености поретку – који су на ниво начела уздигли родољубље и племенито старање за заједничке интересе – људима које су красили самопоштовање, храброст и смисао за жртвовање.

Десница у ватру

Да ли данас можемо замислити људе спремне да служе својој земљи на начин на који је то чинио један Катон, који је, по окончању службе у Шпанији, продао свога коња како би римској држави уштедео транспортне трошкове. Утисак је да би управо данас, у време ужурбане трке за мултиплицираним дневницама, у волшебном нарастању такозваних путних трошкова и сличним шићарџијским вратоломијама, они који су заробљени у кавезу ситносопственичке рачунице, Катона сматрали за луцкастог занесењака, а његов поступак у најмању руку чудноватим, ексцентричним, па, врло вероватно, и глупавим.

Не можемо а да се не сетимо легендарног римског младића Муција Сцеволе, који је, у намери да убије етрурског краља Порсену, јуначно продро у непријатељски табор, али је, грешком, уместо владара убио писара који је седео поред њега. Порсена је предложио Муцију да изда саучеснике, претећи му суровим мучењем, али је овај узвратио гестом од којег застаје дах: сам је ставио своју десницу у ватру и, истрпевши ужасан бол, док му је рука горела, није пустио гласа од себе. Овај гест је оставио дубок утисак на краља Порсену који је са Римљанима склопио частан мир, а Муције Сцевола је понео надимак Леворуки и ушао у историју.

На другој страни, у хеленском свету, постојао је Епаминонда, прослављени тебански државник, један од најзначајнијих војсковођа у старој Грчкој, који се прославио победама код Леуктре и Мантинеје, 371. и 362. године пре н. е. Упркос свему, у личним потребама остао је веома скроман и стога сасвим сиромашан, па се причало да је морао остајати у кући кад му је једино одело било на прању или крпљењу. Будући да од њега нису остала никаква материјална добра или новац, последње Епаминондине речи су наводно биле: "За собом остављам две кћери, Леуктру и Мантинеју!"