Guliver, obavezna lektira za poslanike

Premda smo svesni da je ljudskoj prirodi od iskona svojstveno da pojedine davne događaje, pojave i ličnosti, posmatra sa nekom vrstom bolećive nostalgije, da ih, posle provlačenja kroz fiksir vremena, donekle ulepšava i retušira, ne možemo da se otmemo utisku kako je nekada, u stara vremena, mnogo toga izgledalo bolje nego danas. Uzmimo, na primer, nešto što nam je posebno blisko, a to su sednice parlamenata i narodnih skupština koje su izgledale drugačije nego u naše vreme.

Zasićeni postupcima pojedinih poslanika, koji su nas najpre zgražavali, a na koje smo se, bar prividno, oporo i bezvoljno svikli, zatečeni bujicom prizemnih diskvalifikacija i nesuvislih uvreda, koje jedni drugima upućuju predstavnici naroda, hitro menjamo televizijski kanal i uzalud pokušavamo da zaboravimo ono što smo čuli i videli.

Polubogovi i siledžije

I u drugim državama, među kojima su i one koje slove kao naprednije u demokratiji od nas, nisu retki slučajevi potezanja, hvatanja za revere, gušanja, polivanja vodom, pa ponekad smo svedoci da pukne i neka zaušnica. Otužna i izlizana floskula, koja se tom prilikom podastire, a odnosi se na to da svaki narod ima parlament kakav zaslužuje, teši nas umereno ili, verovatnije, čini još više potištenim.

Zanimljivo je napomenuti da svojevremeno još engleski književnik i publicist Džonatan Svift (1667-1745) iznosio pregršt primedaba na učesnike parlamenta i njegov rad. U fantastičnom putopisu "Guliverova putovanja", objavljenom 1726. godine, kojim je stekao svetsku slavu, pokušao je da uporedi parlament svog vremena i rimski Senat. Nije na odmet dodati da je njegov spis pre svega bio satira na političke prilike u onovremenoj Engleskoj, ali, šire gledano, predstavljao je i svojevrsnu porugu čitavom ljudskom rodu i njegovim ustanovama. Svift beleži: "Poželeo sam da se rimski Senat pojavi preda mnom u jednoj velikoj dvorani a savremena skupština, kao odraz u ogledalu, u drugoj. Onaj raniji Senat izgledao je kao skupština heroja i polubogova; ovaj drugi ličio je na gomilu torbara, džeparoša, drumskih razbojnika i siledžija …" Da ne bude zabune, ovo su reči Džonatana Svifta i odnose se na Englesku i njen parlament u prvoj polovini 18. stoleća.

I, zaista, treba se samo setiti govora, koje su u rimskom Senatu držali Marko Porcije Katon Stariji ili Ciceron, veličanstvenih beseda dostojnih da se svaka njihova reč ukleše u mermer. Reč je o ljudima širokih pogleda, izvanredne lucidnosti i dalekosežnih predviđanja, ljudima besprekorne pravičnosti, sjajne domišljatosti i privrženosti poretku – koji su na nivo načela uzdigli rodoljublje i plemenito staranje za zajedničke interese – ljudima koje su krasili samopoštovanje, hrabrost i smisao za žrtvovanje.

Desnica u vatru

Da li danas možemo zamisliti ljude spremne da služe svojoj zemlji na način na koji je to činio jedan Katon, koji je, po okončanju službe u Španiji, prodao svoga konja kako bi rimskoj državi uštedeo transportne troškove. Utisak je da bi upravo danas, u vreme užurbane trke za multipliciranim dnevnicama, u volšebnom narastanju takozvanih putnih troškova i sličnim šićardžijskim vratolomijama, oni koji su zarobljeni u kavezu sitnosopstveničke računice, Katona smatrali za luckastog zanesenjaka, a njegov postupak u najmanju ruku čudnovatim, ekscentričnim, pa, vrlo verovatno, i glupavim.

Ne možemo a da se ne setimo legendarnog rimskog mladića Mucija Scevole, koji je, u nameri da ubije etrurskog kralja Porsenu, junačno prodro u neprijateljski tabor, ali je, greškom, umesto vladara ubio pisara koji je sedeo pored njega. Porsena je predložio Muciju da izda saučesnike, preteći mu surovim mučenjem, ali je ovaj uzvratio gestom od kojeg zastaje dah: sam je stavio svoju desnicu u vatru i, istrpevši užasan bol, dok mu je ruka gorela, nije pustio glasa od sebe. Ovaj gest je ostavio dubok utisak na kralja Porsenu koji je sa Rimljanima sklopio častan mir, a Mucije Scevola je poneo nadimak Levoruki i ušao u istoriju.

Na drugoj strani, u helenskom svetu, postojao je Epaminonda, proslavljeni tebanski državnik, jedan od najznačajnijih vojskovođa u staroj Grčkoj, koji se proslavio pobedama kod Leuktre i Mantineje, 371. i 362. godine pre n. e. Uprkos svemu, u ličnim potrebama ostao je veoma skroman i stoga sasvim siromašan, pa se pričalo da je morao ostajati u kući kad mu je jedino odelo bilo na pranju ili krpljenju. Budući da od njega nisu ostala nikakva materijalna dobra ili novac, poslednje Epaminondine reči su navodno bile: "Za sobom ostavljam dve kćeri, Leuktru i Mantineju!"