Либија, две године после

Бенгази не престаје да буде симбол савремене Либије. Прво отпора према Муамеру Гадафију, сада као проблем за централну власт у Триполију. Шта је, дакле, арапско пролеће донело народу и држави Либији?

За последње две године земља је прво имала прелазну, а сада има привремену владу. Израда уставних аката касни, а парламентарне дискусије показују да, и поред извесне демократизације политичког живота, у Либији и даље траје мање-више отворена борба између „централиста” и „аутономаша”.

Ако неко племе или фракција племенских милиција и бригада које су се тукле против Гадафија није задовољна бројем посланика у парламенту или министара у влади, блокирају аеродром у Триполију.

Истина, две године и нису предуг период за пуну консолидацију земље којом је толико дуго апсолутно владао пуковник Гадафи.

Нове власти у Триполију морале су прво да апелују на „револуционаре” да напусте веће градове, као што су Триполи, Сирт и Бенгази, да се врате кућама и цивилном животу у провинцији, да распусте све оружане формације које нису под командом централне власти, да предају оружје у магацине и коначно да престану са међуплеменским обрачунима.

У свему томе се тек донекле успело па Либија полако вида своје ране и рачуна на помоћ традиционалних пријатеља, међу којима је и Србија.

Главни проблем Либије две године после рушења и убиства Гадафија јесте изградња демократских институција, јер народ напросто нема сећање како би те институције требало да изгледају и како би радиле.

С друге стране, Либија је изложена терористичким ударима: организација Ансар ел Шариха, блиска Ал Каиди, дејствује на подручју Бенгазија иако је опасност од исламске радикализације ипак мања него у Египту. Гадафи није имао Муслиманску браћу.

Али, границе Либије врло су дуге и засад и даље релативно слабо чуване. Постоји опасност од преливања тероризма из подсахарске Африке прво у Либију, касније и у Европу, иако је Триполи прошлог децембра затворио копнене границе с Алжиром, Нигером, Чадом и Суданом.

Гадафијев син Сеиф Ислам још је у затвору у граду Зинтан, а тамошњи првоборци револуције не желе да га испоруче ни централним властима у Триполију ни Хашком трибуналу. Сматрају га својим личним пленом и траже наплату.

У том затвору били су и грађани Србије заробљени у августу 2011. у близини аеродрома у Триполију. Њихово пуштање на слободу говори да су нове власти Либије на неки начин „опростиле” Београду раније везе са Гадафијем и да је Триполи спреман за наставак плодне економске сарадње.

Од почетка године у Београду су боравиле две високе војне делегације Либије предвођене двојицом заменика министра одбране. Постигнути су и договори о извозу наших производа у Либију у вредности од неколико стотина милиона долара.

Либијци очекују да се сви наши радници који су раније радили и живели у њиховој земљи врате у Либију, јер их тамо чека посао.

Либија је сада велико градилиште. Западне компаније се напросто утркују која ће победити на тендерима. Нафтне бушотине и нафтна поља се у пуној мери експлоатишу. Истина, још није достигнут ниво производње од пре рата, али се сви труде да уђу на либијско тржиште.

Кад је стандард обичних грађана у питању, скоро све бенефиције које су људи уживали у време пуковника Гадафија и даље су на снази. Рекло би се: Све је исто само њега нема. Или је боље?