Libija, dve godine posle

Bengazi ne prestaje da bude simbol savremene Libije. Prvo otpora prema Muameru Gadafiju, sada kao problem za centralnu vlast u Tripoliju. Šta je, dakle, arapsko proleće donelo narodu i državi Libiji?

Za poslednje dve godine zemlja je prvo imala prelaznu, a sada ima privremenu vladu. Izrada ustavnih akata kasni, a parlamentarne diskusije pokazuju da, i pored izvesne demokratizacije političkog života, u Libiji i dalje traje manje-više otvorena borba između „centralista” i „autonomaša”.

Ako neko pleme ili frakcija plemenskih milicija i brigada koje su se tukle protiv Gadafija nije zadovoljna brojem poslanika u parlamentu ili ministara u vladi, blokiraju aerodrom u Tripoliju.

Istina, dve godine i nisu predug period za punu konsolidaciju zemlje kojom je toliko dugo apsolutno vladao pukovnik Gadafi.

Nove vlasti u Tripoliju morale su prvo da apeluju na „revolucionare” da napuste veće gradove, kao što su Tripoli, Sirt i Bengazi, da se vrate kućama i civilnom životu u provinciji, da raspuste sve oružane formacije koje nisu pod komandom centralne vlasti, da predaju oružje u magacine i konačno da prestanu sa međuplemenskim obračunima.

U svemu tome se tek donekle uspelo pa Libija polako vida svoje rane i računa na pomoć tradicionalnih prijatelja, među kojima je i Srbija.

Glavni problem Libije dve godine posle rušenja i ubistva Gadafija jeste izgradnja demokratskih institucija, jer narod naprosto nema sećanje kako bi te institucije trebalo da izgledaju i kako bi radile.

S druge strane, Libija je izložena terorističkim udarima: organizacija Ansar el Šariha, bliska Al Kaidi, dejstvuje na području Bengazija iako je opasnost od islamske radikalizacije ipak manja nego u Egiptu. Gadafi nije imao Muslimansku braću.

Ali, granice Libije vrlo su duge i zasad i dalje relativno slabo čuvane. Postoji opasnost od prelivanja terorizma iz podsaharske Afrike prvo u Libiju, kasnije i u Evropu, iako je Tripoli prošlog decembra zatvorio kopnene granice s Alžirom, Nigerom, Čadom i Sudanom.

Gadafijev sin Seif Islam još je u zatvoru u gradu Zintan, a tamošnji prvoborci revolucije ne žele da ga isporuče ni centralnim vlastima u Tripoliju ni Haškom tribunalu. Smatraju ga svojim ličnim plenom i traže naplatu.

U tom zatvoru bili su i građani Srbije zarobljeni u avgustu 2011. u blizini aerodroma u Tripoliju. Njihovo puštanje na slobodu govori da su nove vlasti Libije na neki način „oprostile” Beogradu ranije veze sa Gadafijem i da je Tripoli spreman za nastavak plodne ekonomske saradnje.

Od početka godine u Beogradu su boravile dve visoke vojne delegacije Libije predvođene dvojicom zamenika ministra odbrane. Postignuti su i dogovori o izvozu naših proizvoda u Libiju u vrednosti od nekoliko stotina miliona dolara.

Libijci očekuju da se svi naši radnici koji su ranije radili i živeli u njihovoj zemlji vrate u Libiju, jer ih tamo čeka posao.

Libija je sada veliko gradilište. Zapadne kompanije se naprosto utrkuju koja će pobediti na tenderima. Naftne bušotine i naftna polja se u punoj meri eksploatišu. Istina, još nije dostignut nivo proizvodnje od pre rata, ali se svi trude da uđu na libijsko tržište.

Kad je standard običnih građana u pitanju, skoro sve beneficije koje su ljudi uživali u vreme pukovnika Gadafija i dalje su na snazi. Reklo bi se: Sve je isto samo njega nema. Ili je bolje?