Мера је тачка судара слободе и одговорности

27. ХЕРЦЕГ НОВИ

Херцег Нови- Од 41 улоге које сам до сада остварио у филму, само је девет главних улога. Ја сам своју каријеру градио на епизоди, каже босанскохерцеговачки позоришни, телевизијски и филмски глумац Емир Хаџихафизбеговић, који је дебитовао у „Оцу на службеном путу” Емира Кустурице. Тузлак је родом (1961) и некадашњи министар за културу Кантона Сарајево. На 27. Херцег Нови – Монтенегро филм фестивалу, публика га гледа у чак три такмичарска филма – у два српска: „Фалсификатору” и „Одумирању” и у хрватском „Људождеру вегетаријанцу”.

 После успешне светске премијере пре месец дана у Карловим Варима, филм „Одумирање” младог Милоша Пушића, према драми Душана Спасојевића и у продукцији глумца Бранислава Трифуновића, врло добро је дочекан и на Канли Кули, где га је Хаџихафизбеговић први пут гледао и за „Политику” поделио утиске: 

– Колико год да је бизарна и тривијална изјава Енди Ворхола у једном интервјуу да пред уметничким делом, било да је то сликарство, књижевност, музика или филм, код њега постоји само једна естетска категорија, а то је – да ли га нешто држи или не држи. Синоћ нисам хтео да гледам филм „Одумирање” само навијачки зато што сам део екипе, већ сам сео да гледам да видим како то дише. И знате шта – мене је то држало. Тај бих филм могао да гледам поново, без обзира што сам одмах ставио амандман да је могао трајати 15 минута краће. Филм ме дирнуо, већи је и у продукцијском и целом ауторском домашају него што сам ја очекивао. То је озбиљан филм.

Када би га Ви као глумац у њему још дубље анализирали, шта бисте још рекли?

Никада се ствари не могу аналазирати из стања презента. Када ово мало ферментира, када прође извесно време, филм „Одумирање” ће добити своју валоризацију, можда за пет до десет година. Јер, уметност има два задатка: да отвара проблеме и поправља људе. Овај Пушићев филм је урадио обе ствари. Отворио је проблем одумирања српског села и поправља људе, јер после њега није могуће а да се не размишља о томе где је смисао. Ово и јесте у неку руку филм о потрази за смислом живота и ја га тако контестуално и посматрам.

Начин на који сте Ви и Борис Исаковић одиграли своје улоге, наводи на отварање оне теме коју смо отворили у Пули, о разлици између лика и скице за лик?

Не постоје два глумца на свету који имају исти систем припрема. Има једна анегдота да сам ја са Бранком Шмитом снимио три играна филма, а имао укупно четири радна дана. Све улоге за по дан, дан–два. Али, ја се за такве улоге припремим тако да направим комплетну биографију лика, јер лик мора одговорити на најбизарнија питања: које јело воли, за кога навија, коју музику слуша, како би реаговао када би се случајно заглавио у лифту, како је растао, ко су му били родитељи. Без обзира колико мала улога била, ја направим биографију лика и то тако да не постоји питање на које не могу да одговорим и гледаоцу и критичару и колеги глумцу, редитељу, сниматељу. Рецимо, у „Караули” сам имао свађу са Рајком Грлићем, јер сам инсистирао да мој поручник Сафет Пашић у својој соби држи постер „Партизана”, а не „Црвене звезде”, јер сам истраживањем дошао до чињенице да су сви муслимански официри у ЈНА листом навијали за „Партизан”. Примера има разних. Тако сам се припремао и за улогу Генија геометра у „Одумирању” и онда када уђем у сцену, баратам најмање са 50 одговора везаних за тај лик. Е, у томе је разлика између скице за лик и лика.

Који је кључни моменат у глуми?

Мера! Када бих ја морао извући реч која ме детерминише као глумца то је реч мера, а мера је тачка где се сударају слобода и одговорност. Када се упали камера ти си слободан, можеш да урадиш шта хоћеш, али ако немаш мере – проклиже, публика онда лако препозна да је то фалш. Када имаш меру, то онда добија праву тежину. Меси је најбољи играч на свету, има екстремну слободу у Барселони, али када Барселона изгуби он је одговоран. Некада када може да да го, он лопту дода Чавезу или Пикеу. Значи, игра са мером и зато је велики. Да игра без мере био би к’о овај Роналдо са његовим ролинзима.

Како је у позоришту?

Ја сам у позоришту у свађи са неким постмодернистима, који хоће постмодерну да успоставе као стандард. Не може постмодерна бити стандард! Сада се уводи једна веома опасна теза у театар на свим просторима бивше Југославије, па и у Европи. То је, да оно што у театру узбуди малог, обичног човека – водоинсталатера, собарицу, електричара, то је сумњиво! То је „сумњиви театар”, док овај безидејни, неразумљиви театар постаје „ин” и намеће се као стандард. 

Колико сте филмова снимили у Србији?

У последње три године играо сам у шест српских играних филмова. У Марковићевој „Турнеји” и „Фалсификатору”, у „Леду” Јелене Бајић Јочић, у „Смрт човека на Балкану” Момчиловића, Пушићевом „Одумирању”. После успеха гостујуће представе „Жаба” у Атељеу 212, поново је у Србији завладало интересовање за мене као глумца. Тренутно са Мирославом Момчиловићем радим на једном новом пројекту, хемијамо нешто, покушавамо да нађемо финансијске мецене. Момчиловић је поново написао сјајан сценарио, под називом „Смрдљива бајка” који тематизира живот београдских клошара. Овај пројекат ће ускоро учествовати на Синелинку Сарајево филм фестивала, па ћемо видети.

------------------------------------------------------

Чему Вас је живот још научио?

Враћам се књигама које сам некада читао: Читам поново Кундеру после 30 година и сада сасвим другачије разумем реченицу из „Неподношљиве лакоће постојања” у којој се каже: „Сваки ученик на часу физике или хемије може један експеримент да понови пет или сто пута, али човек који живи само један живот никад не зна је ли неку ствар требало да уради или не”. Дивна реченица. Читам сада Бранка Ћопића, поново. Генијалан писац! Могу да га читам данима. Он уопште није само дечији писац.

------------------------------------------------------

Дечаци из улице Маркса и Енгелса

На херцегновском фестивалу биће уприличена затворена пројекција новог црногорског дугометражног играног филма „Дечаци из улице Маркса и Енгелса” Николе Вукчевића, по тексту Милице Пилетић, у којем Хаџихафизбеговић игра заједно са Небојшом Глоговцем. „То је храбар филм о вуненим временима овде у Црној Гори, који тематизира једну табу–тему”, каже Хаџихафизбеговић, који је управо завршио снимање играног филма у Македонији, а чека га и премијера словеначког филма „Ћефури, раус” (Дошљаци, напоље – прим. аут.) Горана Војиновића, који говори о сегрегацији и ксенофобији Словенаца према мањинама.