Живот у знаку трубе

Гуча – Отварање 53. Драгачевског сабора заказано је за данас у 10 сати испред Споменика трубачу у средишту Гуче, уз хлеб и со добродошлице, ракију из бардака и здравицу из душе овогодишњег домаћина приредбе, песника Добрице Ерића. Застава највећег народног сабора у Србији на јарбол иде уз химну приредбе „Са Овчара и Каблара” и трубе завичајаца Горана Ранковића и Млађа Чакаревића.

То ће, ето, бити први тренуци Сабора уз традиционалну јеку прангија чија је овештала снага, из практичних разлога, још пре много година ојачана индустријским експлозивом. Један од 15 највећих етнофестивала на свету, а трубачки без премца на планети, стигао је до 53. издања и ових дана очекује долазак треће Србије. Од првог трубачког скупа, 14. октобра 1961. године, кроз ову варошицу која данас има 1.768 становника, до наших дана прошло је укупно око 15 милиона становника или колико две данашње Србије.

– У свим програмима 53. Сабора појавиће се укупно 1.240 учесника или 49 трубачких оркестара из земље и света и 48 културно-уметничких друштава и певачких група. До 11. августа, кад се Сабор завршава, очекујемо око пола милиона посетилаца – каже за „Политику” Адам Тадић, директор Драгачевског сабора трубача.

Свим Драгачевцима лепо звучи тих пола милиона гостију, али многе стално копка да ли је то тачно јер нико никад није бројао ни избројао толики народ. Радован Илић, који је био председник општине Лучани од 1997. до 2004. године, прича нам да је, некако у то доба, шеф катастра у Гучи Рашо Кузмановић израчунао да у читаву варошицу, ако се уцртају по два госта на метар квадратни, може истовремено да стане 98.000 људи. Али, у међувремену је сабориште проширено на део Гуче које мештани називају Крива бара, па би требало додати још половину речене бројке.

– Нама је ЦИА признала, црно на бело, да на Сабору имамо 500.000 посетилаца – каже за на лист Јовиша Славковић (75), књижевник и сликар из Гуче, у своје доба директор Дома културе у варошици.

Тај податак је, збиља, објављен пре две године на интернет страници „Викиликса” коју је основао, и по њој постао светски познат, Џулијен Асанж. Наиме, амбасада САД у Србији, по природи свог посла, из Београда је слала поверљиве извештаје о свему и свачему у Стејт департмент, а Асанж је дошао у посед извештаја који је одавде у Вашингтон 2009. године упутила тадашња отправница послова у амбасади, Џенифер Браш.

„Мало српско село Гуча домаћин је фестивала трубачких оркестара и ту се окупљају најбољи трубачки оркестри или ’трубачи’ из Србије и иностранства. Иако Гуча има само око 2.000 сталних резидената, сваке године овде се слије више од пола милиона слављеника”, написано је у извештају који је Асанж, путем интернета пре две године, учинио јавном белешком.

У истом рапорту за Сабор у Гучи каже се да је реч о фестивалу традиционалне српске музике у „силеџијском, пивом подмазаном амбијенту”, али посетиоци свих ових година, очигледно, нису давали пет пара за то што им је закачена неславна карактеристика у каријери.

Уосталом, Словенци се годинама аутобусом труцкају 1.500 километара од своје постојбине у ЕУ до Гуче само да би чули и видели ово. И сада се спремају за пут, типујући да ће други део седмице, разуме се, да буде занимљивији. Љубљанска агенција „Балкан експрес” и ове године по Словенији продаје аранжмане за Гучу, по ценама које су за њих можда неважне: тродневни пакет (два ноћења) с превозом између Љубљане и Гуче кошта 145, четвородневни (три ноћења) 165, а само превоз тамо и овамо 80 евра.

Гуче не би било да се кнез Милош Обреновић није одлучио да, према својим могућностима, модернизује Србију и приближи је Европи. Да би увеличао свечаности на своме двору у Крагујевцу, владар је оснoвao први војни оркестар са европским музичким инструментима, међу којима је била и труба. На његов позив, 1831. године дошао је у Србију Јосиф Шлезингер (1794–1870), музичар и капелник. Био је из Сомбора, у то доба први музички писмен стручњак у кнежевини. Српског кнеза и његову свиту до тада је увесељавао оберлаутнер (главни букаџија) Мустафа, свирајући ћемане и зурле. Занимао је чак и странце, иначе не много расположене према турској музици, а без посла је остао, ето, због евроинтеграција.

Финално такмичење за прву трубу Драгачева 2013. на програму је у суботу, 10. августа у 21 сат, кад ће снаге одмерити 16 данас најбољих оркестара у Србији. Већ је познато 12 финалиста, док ће још четири да буду одређена на полуфиналу, 9. августа, такође у Гучи.

Домаћини су у програм овогодишњег сабора уврстили и концерт Аце Лукаса који ће, уз оркестар Дејана Лазаревића, певати у Гучи 8. августа (23 сата). На овом сабору свираће и Дејан Петровић с „Биг бендом” (9. августа у 21), Бобан и Марко Марковић (10. августа у 24) а 11. августа најпре Дејан Лазаревић (20) а затим и Горан Бреговић са својим „Оркестром за свадбе и сахране” (21).

Како беше на почетку? Историчар Народног музеја из Чачка Милош Тимотијевић, у својој књизи „Карневал у Гучи”, документује да је идејни оснивач Сабора Благоје Блажо Радивојевић, дугогодишњи новинар „Политике”, дописник из Чачка и касније уредник у редакцији. Тимотијевић бележи:

„Идеја да се организује Драгачевски сабор трубача дошла је готово сасвим случајно. Благоје Радивојевић запазио је 1961. године на железничкој станици у Чачку како трубачи испраћају једну радну бригаду. Радивојевић је људима из Народног одбора општине Лучани предложио да у оквиру манифестације ’Драгачево кроз песму и игру’ уврсте и трубаче, као посебно музичко наслеђе овог краја Србије”.