Не може се давати свима помало

Ступајући пре десет месеци на место в. д. управника Народног позоришта у Београду Дејан Савић је наглашавао да ће његов први корак бити подизање уметничког нивоа куће. И Савић се спомиње  ових дана у културној чаршији као потенцијални кандидат за место министра културе. Са Дејаном Савићем разговарали смо о сезони која је иза нас, новим плановима, али и актуелним проблемима у српској култури.

Који су резултати националног театра на крају сезоне?

Народно позориште је оживело и поново преузело примат на уметничкој сцени у сва три сектора. То је посебно тешко остварити у драмском сектору где имамо јаку конкуренцију. Међутим, када је реч о ансамблу Опере и Балета, рекао бих да се нисмо успавали чињеницом да смо једина кућа када су у питању ове две гране уметности. Направили смо искорак поводом обележавања јубилеја Миланског едикта драмом „Константин”, односно представама „Аида” и „Трубадур”, које смо извели у години Вердија. На јесен нас чекају нове премијере и две значајне манифестације, пре свега премијера опере „Inhocsigno” („Под овим знаком”). Будући да је ово и Вагнерова година, после 36 сезона имаћемо премијеру његовог дела „Летећи Холанђанин” на нашој сцени. Ансамбл Драме припрема се за обележавање стоте годишњице од Првог светског рата. Тим поводом биће изведена Јаковљевићева „Српска трилогија”, затим Димина „Дама са камелијама” и друга драмска дела, и, наравно, балет „Крцко Орашчић”, који нам је недостајао на репертоару да би се формирао корпус класичног балета.      

Шта сматрате горућим проблемима у српској култури?

Више од 30 година сам у српској култури. Каријеру сам градио сам, најчешће у иностранству, не ослањајући се на државне донације и помоћ. Тај модел примењујем и када је национални театар у питању. Морамо да будемо свесни чињенице да за културу никада неће бити довољно новца, и ако смо ту дилему разрешили, онда нам је потпуно јасно да морамо или да се предамо или да се боримо. Када говоримо о култури, први недостатак јесте оно што је ово Министарство културе покушало да исправи, али није добило одговарајућу подршку Министарства финансија, а то је да се издвајање за културу повећа на европски минимум од један посто. Други проблем наше културне политике јесте недостатак приоритета. Не може се давати свима помало па на крају нико не добије ништа. И трећи проблем је окоштало размишљање о томе како повезати државни и приватни сектор и обезбедити средстава. Када ми кажу сарадници да нема довољно средстава за продукцију, инсистирам да повећамо приход на благајни, када немамо довољно новца за друге сегменте настојимо да добијемо помоћ од спонзора. У трећој варијанти правимо копродукције, па ту уштедимо.

Када је, по вашем мишљењу, Министарство културе најбоље функционисало?

Нисам склон да упоређујем ни рад министара ни управника. Оно што бих волео јесте да култура остане као посебно министарство, да и даље има министра своје области и да буде важан фактор у српској влади.

Колико је политичка припадност важна при избору министра културе?

Нисам љубитељ политичких доминација ни у једном од министарстава која нису од суштинских елемената за функционисање државе. То могу да разумем када је у питању војска, полиција, економија, а у осталим варијантама би на тим местима требало да буду стручни људи.

Ипак, када сте именовани за в. д. управника националног театара, спекулисало сте да сте кадар СНС-а?

Што се то није спекулисало када сам први пут именован за управника Народног позоришта у Београду. У овој кући сам руководилац пуних 15 година. Са свим министрима културе од 2000. године до данас сам коректно сарађивао.

По вашем мишљењу, каква културна стратегија је реална на овом подручју?

Културна стратегија као таква код нас досад није помињана. Први пут сам ту реч чуо у овом сазиву. Идеја је да се култура у много већој мери приближи обичном човеку. Да се наши људи више не плаше културе и уметности. Да култура као резултат произведе бољу комуникацију међу људима и допринесе успостављању пристојнијих односа између појединаца и институција. Не сме се заборавити да када год хоћемо нечим да се похвалимо, дичимо се културним и спортским достигнућима. Неопходно је уз широку и озбиљну друштвену расправу подстаћи садржајну, одговорну и далекосежну стратегију развоја културе и културне политике, што до сада код нас није био случај.

Ни у једном позоришту, па ни у институцији културе, рекло би се, није увек све мирно, јер се увек нађе неко ко је незадовољан. Зашто је то тако?

За то стање постоји стари позоришни термин „немири у радионици”. Плашим се ситуација у позоришту када је све мирно, што говори да је ту присутна жабокречина, мртво море и да се ту не дешава ништа. Сетимо се како одговара Емир Кустурица када га представљају као контроверзног уметника: „Какав је то уметник који није контроверзан?” Уметност не мора и нема моћ да мења човечанство, али никада не сме да буде досадна, већ треба да буде активна, ангажована, да пробуди код човека разноразна осећања. Некада су она позитивна, некада одбојна и негативна, али углавном култура и уметност не смеју да буду нешто што ће човека остварити равнодушним. Таква је ситуација и код стваралаца.

Да ли ћете и даље навраћати код Браце Петковића на колаче, то јест на вама омиљени сладолед са лимуном?

Са Петковићем сам до сада лепо сарађивао и сасвим је нормално, без обзира на то шта се у професионалним водама дешава,да наставимо наше дружење.