Да ли би ДС-у кренуло ако се Ђилас угледа на Сороса

Може ли Драган Ђилас да постигне са Демократском странком оно што је урадио Борис Тадић – подигао је са осам одсто подршке грађана 2003, и онда после избора јануара 2007. увео у власт, а већ на следећим изборима маја 2008. постигао рекордних 38 одсто? Демократе су сада близу рејтинга од пре десет година, али Ђилас најављује да ће његова странка добро проћи на следећим изборима, кад год да буду.

Јесте да је странка опет изгубила власт, али на изборима прошле године демократе нису лоше прошле, имале су само два процента мање од напредњака – 22 одсто. Њихов проблем је што нису успели да опет формирају већину у републичком парламенту и што им је рејтинг од краја прошле године константно у паду и сада је на око 10 одсто.

На чему онда Ђилас темељи оптимизам, поготово када две водеће странке власти, СНС и СПС, тренутно имају натполовичну подршку бирача, а напредњаци „прете” да и самостално освоје половину мандата у Скупштини Србије на следећем гласању?

„Грађани ће брзо видети да се од популизма не живи, да блокада медија неће учинити Србију бољом, да напади на опозицију не отварају нова радна места, нити се злоупотребом правосуђа може делити правда. Све смо то имали и прошли пут када су они сами водили земљу и доживели смо потпуни економски и морални колапс. Популизам може да вас доведе на власт, али није довољан да бисте успешно водили земљу”, каже лидер ДС-а за „Политику”, не прецизирајући шта би за ДС био добар резултат.

Ђилас је, каже, свестан да се део гласача ДС-а определио за апстиненцију и жели да их опет придобије.

„Они (актуелна власт) могу да победе на изборима само ако већи део пристојног света остане код куће и не гласа. Сигуран сам да се то неће десити и да ће људи изаћи и гласати за политику коју води данашњи ДС, јер је конкретна, недемагошка, истинита. Да ће гласати да покренемо Србију развијајући пре свега прехрамбену индустрију са пољопривредом, енергетику и образовање, да хоће фиксни курс, да хоће реалан посао, да хоће власт која ће ограничити зулум банака над грађанима и привредом, да хоће власт која ће бринути о најстаријима и најмлађима, да хоће владавину институција, а не једног човека ма како се он звао...”, истиче Ђилас и додаје да ДС све то нуди кроз програм и људе попут др Миодрага Стојковића или др Милице Делевић, уз обећање да ће стотине нестраначких људи који имају квалитет добити своју шансу после избора.

Апстиненти су значајан резервоар гласова. Према истраживању Ипсос Стратеџик маркетинга, тренутна опредељеност грађана је тек 47 одсто. На последњим изборима излазност је била 57,8 одсто, а 2008 – 61,3 процента.

У већини случајева, према речима Ђорђа Вуковића из Цесида, људи гласају за једну странку и кад се из било ког разлога разочарају најчешће одустају од изласка на биралишта, а онда је следећи корак гласање за неку другу, али блиску странку, или поново повратак на стару. Страначка оријентација се не мења тако лако. Према истраживању Цесида, само седам до десет одсто оних који су раније гласали за ДС сада кажу да ће гласати за неке друге странке, предоминантно за СНС.

„Не могу рећи да је то статистички занемарљиво, али проблем демократа је што нам две трећине оних који су гласали за ДС кажу да не знају за кога ће гласати нити да ли ће изаћи на изборе. Тек 20–30 одсто каже да ће гласати за ДС. Кад напредњаке питамо, 90 одсто каже да ће поново гласати за СНС. За овако велики пораст присталица напредњака два су главна разлога – то што је њихово бирачко тело стабилизовано и што су се други пасивизирали”, истиче Вуковић.

Извесно је, дакле, да ДС мора да мотивише неодлучне. Само, да ли ће имати довољно времена и да ли ће бити довољно убедљив?

То је, према социологу и аналитичару Милану Николићу, кључно  питање. Пошто су им напредњаци и владајућа коалиција узели три главне теме – приближавање Европској унији, Косово и борбу против криминала и корупције („и чак су у неким аспектима успешнији”), демократама није остало много тога за промоцију. Николић им препоручује да иду ка социјалдемократији – више инсистирања на социјалним елементима демократије, на социјалној држави, помоћи младима, старима, женама, незапосленима, синдикатима... На подсећање да Ђилас управо о тим стварима интензивно говори, Николић потеже питање уверљивости.

„Питање је да ли то може да ради странка на чијем је челу Драган Ђилас, који, ако ништа друго, има тај имиџ врло богатог човека, не много социјално осетљивог. То је можда истина, а можда су му такав имиџ створили људи који му нису пријатељи. И уз све те нападе жуте штампе на њега питање је колико може да постигне”, каже Николић, који додаје: „Можда и може, али – некаквим радикалним потезима”.

То значи, на пример, да оснује хуманитарни фонд са својим именом, или да буде велики донатор. То су урадили и неки изузетно богати људи који су постали врло социјално прихватљиви у Америци и у Европи, напомиње Николић, поменувши у том контексту Џорџа Сороса. Мора нешто конкретно да се уради, додаје Николић, јер речи више ништа не значе. Могућности постоје – организовање незапослених (огромна маса људи који нису повезани), повезивање синдиката који су посвађани и маргинализовани, повезивање са еколошким покретом – то је увек актуелна тема због климатских промена које ће бити све значајније...

Истраживања показују да код више од 60 одсто наших гласача постоји социјалдемократски афинитет, али нема одговарајуће понуде за њих. И зато ти људи повећавају масу политичких апстинената. Они су међу младима, женама, високо образованима, социјално угроженима, социјално незадовољнима, незапосленима, запосленима који се плаше за свој посао...

„Социјалдемократски начин је да се иде од врата до врата, да се са људима рукује и разговара. Тако су изборе добијали и Вили Брант и Митеран и многи други. У Србији је тај начин био најмање присутан. Радије се ишло код богатих па се узму паре и иде се на телевизију. Али, за овако нешто ви морате да имате много сопствених активиста који истински верују у вашу ствар и онда – од врата до врата. Тако су се постизали фантастични резултати са малим парама за кампању”, истиче Милан Николић.